Псальма 69
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Проводиреві хора: На Шошанїм. Давидова. Спаси мене, Боже, бо повідь займає душу мою!
1Помози ми, Боже, јер дође вода до душе.
2Загруз я в глибокому болотї і нема в йому дна; попав на глибину, і бистрінь заливає мене.
2Пропадам у дубоком глибу, где нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају.
3Я знемігся від поклику, гортань моя висохла; втомились очі мої, визираючи Бога мого.
3Изнемогох вичући, промуче ми грло, побелеше ми очи погледајући Бога.
4Більше ненавидящих мене безвинно, як волосся на голові в мене; потужні мої губителї, що без причини ворогують на мене; чого я не загарбав, те мусїв я дати.
4Оних који мрзе на ме низашта има више него косе на глави мојој; осилише који хоће да ме погубе, лажљиви непријатељи моји. Шта нисам отимао, ваља да вратим.
5Ти, Боже знаєш мій нерозум, і провини мої не закриті перед тобою.
5Боже! Ти знаш је ли у мени безумље, и кривице моје нису сакривене од Тебе.
6Не дай же через мене осоромитись тим, що вповають на тебе, Господи, Боже сил небесних! Не дай осоромитись через мене тим, що шукають тебе, Боже Ізраїля!
6Немој да се постиде у мени који се уздају у Тебе, Господе, Господе над војскама! Немој да се посраме у мени који траже Тебе, Боже Израиљев!
7Бо за тебе терплю зневагу, і сором покрив лице моє!
7Јер Тебе ради подносим руг, и срамота попаде лице моје.
8Чужим став я братам моїм, і чужинцем синам матері моєї.
8Туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере своје.
9Бо ревність для дому твого ізсушила мене, і зневага тих, що тебе зневажають, впала на мене.
9Јер ревност за кућу Твоју једе ме и ружења оних који Тебе руже падају на ме.
10Коли я плакав і душа віддалась посту, то й те було менї в наругу.
10Плачем, постим се душом својом, и то ми се прима за зло;
11Надїв я волосїнницю, і стався їм приповідкою.
11Место хаљине облачим врећу, и бивам им прича.
12Сидячі у воротах мають помовку про мене; складають піснї на підпитку.
12О мени се разговарају седећи на вратима, пијући вино певају ме.
13Я ж, Господи, — молитва моя до тебе, в час благоволення твого. Боже, по великостї милосердя твого вислухай мене, по правдї спасення твого!
13А ја се молим Теби, Господе; време је да се смилујеш, Боже; по великој милости својој услиши ме, јер је истинито спасење Твоје.
14Витягни мене з болота, не дай менї потонути! Дай менї вирятуватись від ненавидників моїх, і з глибинї вод.
14Извади ме из глиба, да не пропаднем; да се избавим од ненавидника и из дубоке воде;
15Бистрінь водяна нехай не затопить мене, і глибінь не проковтне мене, й яма роззявлена нехай не затулить челюстей своїх.
15Да ме не узме вода на матицу, да ме не прождре пучина, и да не склопи јама нада мном ждрела свог.
16Вислухай мене, Господи, велика бо твоя милість; поглянь на мене по великостї милосердя твого.
16Услиши ме, Господе, јер је благост Твоја милосрдна, по великој доброти својој погледај ме.
17І не одвертай лиця твого від слуги твого, я бо в тїснотї; вислухай мене скоро!
17Немој одвратити лице своје од слуге свог; јер ме је туга; похитај, услиши ме.
18Приближися до душі моєї, вирятуй її; спаси її задля ворогів моїх!
18Приближи се души мојој, избави је; насупрот непријатељима мојим избави ме.
19Ти знаєш мою наругу, і зневагу мою, і сором мій; всї гнобителї мої перед тобою.
19Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред Тобом су сви непријатељи моји.
20Від наруги серце мов розбилось, я став вельми нужденний; ждав я милосердя, не дождався, і потїшителїв, та не знайшов нїкого.
20Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потешити, али не налазим.
21До страви моєї вкинули вони жовч, а прагнущого оцтом мене напували.
21Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом.
22Стіл їх нехай буде сїттю перед ними, і що на благо людям, нехай на петлю їм обернеться.
22Трпеза њихова нека им буде мрежа и замка, то нека им буде плата.
23Нехай в очах їм почорнїє, щоб не бачили сьвіта, і литки їх нехай їм завсїди трясуться.
23Нека им потамне очи њихове, да не виде, и њихове бедре раслаби засвагда.
24Висип на них ярость твою, і поломя гнїву твого нехай обгорне їх!
24Излиј на њих јарост своју, и пламен гнева Твог нека их обузме!
25Спустошеннє нехай спаде на оселю їх; в наметах їх щоб не осталось нї одного живого!
25Стан њихов нека опусти, и у њиховим шаторима нека не буде никога да живи.
26Вони бо знущаються над тим, кого ти покарав, втїшаються болями ранених твоїх.
26Јер кога си Ти поразио, они гоне, и умножавају јаде онима које си Ти ранио.
27Полїчи їм неправду їх до неправди, і не дай їм увійти в правду твою.
27Мећи на њих кривицу за кривицом, да не дођу до правде Твоје.
28Нехай вичеркнуться з книги живих, і не будуть записані вкупі з праведними!
28Нека се избришу из књиге живих, и с праведницима нек не буду записани.
29Я ж бідний і горе менї; спасеннє твоє, Боже, нехай вислобонить мене!
29А ја сам ништ и болан; помоћ Твоја, Боже, нек ме заклони.
30Буду прославляти імя Боже піснями, величати його хвалою.
30Славићу име Божије у песми, величаћу Га у хвали.
31Буде се любійше Господеві над бики, над теля рогате з росколеними ратицями.
31То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима.
32Побачать впокорені, вони звеселяться; ви, що шукаєте Бога, нехай оживе серце ваше!
32Видеће ништи и радоваће се. Који тражите Бога, оживеће срце ваше.
33Господь бо слухає бідних, і не одвертаєсь від попавших в неволю.
33Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.
34Да восхвалять його небеса і земля, моря і все, що там живе-кишить.
34Нека Га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче!
35Бог бо спасе Сиона, і збудує городи Юдейські; і мати муть там оселю і займаньщину.
35Јер ће Бог спасти Сион, сазидаће градове Јудине; и људи ће се онде населити и наследиће га.
36І потомство слуг його мати ме наслїддє; і хто любить імя його, жити ме там.
36И наслеђе ће се слуга Његових утврдити у њему и који љубе име Његово наставаће на њему.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.