Плач 1
Kulish and Puluj Bible (1905)Translation
Kulish and Puluj Bible (1905)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Як ся столиця седить одинока, — та, що була колись така многолюдна, стала, мов би вдовою; город, великий між народами, князь над краями, — платить нинї дань!
1Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак!
2Плаче гірко по ночах, сльози ллються по щоках; з усїх, що його любили, нема нїкого, хто б розважив; усї приятелї його зрадили його, стали ворогами.
2Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи.
3Юда, втїкаючи від злиднїв та неволї тяжкої, поселився серед поган, та не знайшов впокою; всї, що його з давна гонили, спіймали його, наче б у тїсному заулку.
3Исели се Јуда од муке и љутог ропства; седи међу народима, не налази мир; сви који га гонише стигоше га у теснацу.
4Посуміли дороги на Сион, бо перестали прочане ходити; всї брами його опустїли; сьвященники взітхають, дївчата горюють, — гірко й йому самому.
4Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.
5Вороги його взяли гору над ним; противники роскошують, бо Господь послав на його злиднї за премногі його провини; дїти його пійшли в неволю поперед ворога чамбулом.
5Противници његови посташе глава, непријатељима је његовим добро; јер га Господ уцвели за мноштво безакоња његовог; деца његова иду у ропство пред непријатељем.
6Минулась у Сиону вся його величність; знатні в його — наче ті оленї, що не знаходять собі нїде паші; безсильні, пійшли навперід погоничів своїх.
6И отиде од кћери сионске сва слава њена; кнезови су њени као јелени који не налазе паше; иду немоћни пред оним који их гони.
7В злиднях своїх та в тїснотї своїй спогадав Ерусалим про всї дорогі добра свої, що їх мав тодї, як нарід його попав в руки ворожі, й нї в кого не знайшов підмоги; а вороги позирають на його та висьмівають і його суботи.
7Опомиње се Јерусалим у муци својој и у јаду свом свих милина што је имао од старине, кад пада народ његов од руке непријатељеве, а никога нема да му помогне; непријатељи гледају га и смеју се престанку његовом.
8Тяжко провинив Ерусалим, тим і зробився огидою людям; всї, що його славили, споглядають на його з погордою, бо побачили наготу його, а й сам він взітхає, та й одвертає, застидавшись, обличчє.
8Тешко сагреши Јерусалим, зато поста као нечиста жена; сви који су га поштовали презиру га, јер видеше голотињу његову; а он уздише, и окреће се натраг.
9Гріх його, мов нечистота на платтї, явний, та він не подумав, що з того буде; тим то й упав він так низько, та й не має потїшителя. Зглянься ж ти, Боже, на мене у злиднях, бо ворог аж надто піднявся вгору!
9Нечистота му беше на скутовима; није мислио на крај свој; пао је за чудо, а нема никога да га потеши. Погледај, Господе, муку моју, јер се непријатељ понео.
10Ворог простяг руку свою на все, що йому дороге було; він бачить, як погане втискаються в пресьвяте місце його; а ти ж (Господи,) заповідав, щоб вони не вступали в громаду твою.
10Непријатељ посеже руком на све драге ствари његове, и он гледа како народи улазе у светињу његову, за које си заповедио да не долазе на сабор Твој.
11Ввесь нарід взітхає за насущним хлїбом, віддає все дороге, щоб було чим посилити душу. О, зглянься, Господи, подивись, як я принижений.
11Сав народ његов уздише тражећи хлеба, дају драгоцене ствари своје за јело да окрепе душу. Погледај, Господе, и види како сам поништен.
12О, нехай вас нїколи таке не спіткає, всї ви, що дорогою проходите мимо! Гляньте, придивіться, чи є біль такий, як мій біль, що на мене впав, що послав на мене Господь в день палаючого гнїву свого?
12Зар вам није стало, сви који пролазите овуда? Погледајте и видите, има ли бола какав је мој, који је мени допао, којим ме уцвели Господ у дан жестоког гнева свог.
13Звисока послав він огонь у костї мої і той обгорнув їх; він розстелив сїтї під ноги менї й повалив мене; учинив мене бідним, та мучить мене день поза день.
13С висине пусти огањ у кости моје, који их освоји; разапе мрежу ногама мојим, обори ме наузнако, пустоши ме, те по вас дан тужим.
14Ярмо, зроблене з проступків моїх, в руцї в него; вони, неначе в шнур поскручувані, і заложені менї на шию; Господь обезсилив мене; віддав мене в руки, що з них годї менї добутись.
14Свезан је руком његовом јарам од греха мојих, усукани су и дођоше ми на врат; обори силу моју; предаде ме Господ у руке, из којих се не могу подигнути.
15Всїх хоробрих моїх повалив Господь посеред мене; скликав проти мене цїлу товпу, щоб вигубити молодиків моїх; неначе (грони) в тискарнї, зтоптав Господь дївицю-дочку Юдину.
15Полази Господ све јунаке моје усред мене, сазва на ме сабор да потре младиће моје; као грожђе у каци изгази Господ девојку, кћер Јудину.
16От чого я плачу; око моє, — от чого око моє проливає води; далеко від мене втїшитель, що живив би духа в менї; дїти мої витрачені, бо ворог взяв гору.
16Зато ја плачем, очи моје, очи моје лију сузе, јер је далеко од мене утешитељ, који би укрепио душу моју; синови моји пропадоше, јер надвлада непријатељ.
17Сион простягає руки свої та нема, хто б його розважив. Господь дав приказ проти Якова ворогам його, щоб його кругом обступили; Ерусалим стався гидотою посеред них.
17Сион шири руке своје, нема никога да га теши; Господ заповеди за Јакова, те га опколише непријатељи; Јерусалим поста међу њима као нечиста жена.
18Справедливий Господь, бо я не корився його слову. О, слухайте, всї народи, погляньте на муку мою; дїви мої й молодики мої — всї вони пійшли в неволю!
18Праведан је Господ, јер се супротих заповести Његовој; чујте, сви народи, и видите бол мој; девојке моје и младићи моји отидоше у ропство.
19Кличу другів моїх, та вони завели мене; сьвященники мої й старшина моя гинуть у містї, шукаючи харчі собі, щоб підкріпитись, свою душу (задержати в тїлї).
19Звах пријатеље своје, они ме преварише; свештеници моји и старешине моје помреше у граду тражећи хране да окрепе душу своју.
20Зглянься, Господи, бо я в тїснечі; внутро моє неспокійне, серце, неначе перевернулось у менї; я бо упрямо противився тобі; в полі забрав меч дїти мої, а дома — (голодова) смерть.
20Погледај, Господе, јер ми је туга, утроба ми се усколебала, срце се моје преврће у мени, јер се много супротих; напољу учини ме сиротим мач, а код куће сама смрт.
21Почули, що я стогну, а нема, хто б мене розважив; почули всї вороги мої про мою недолю, та й утїшились, що ти се вчинив менї. О, коли б ти послав уже той день, що його заповів, і вони стали такими ж, як я!
21Чују где уздишем, али нема никога да ме потеши; сви непријатељи моји чуше за несрећу моју и радују се што си то учинио; довешћеш дан који си огласио, те ће они бити као ја.
22О, постав перед лице своє усе зло їх; обійдись із ними оттак, як обійшовся зо мною за всї гріхи мої, я бо стогну безнастанно, й серце в менї завмірає!
22Нека изађе преда те сва злоћа њихова, и учини као што си учинио мени за све грехе моје; јер је много уздаха мојих и срце је моје жалосно.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.