Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1Чи ж не обмежений час чоловікові на землї, а днї (життя) його чи ж не те саме, що днї поденного наймита?
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Так, як той раб холодку, а поденьщик жде кінця роботи,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3Так і менї допались місяцї без відпочивку, а ночі горя видїлені менї.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Коли лягаю, питаюсь: коли ж то я встану? а вечір тягнеся поволи, й я обертаюсь без кінця, аж засвитає.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Тїло обвили червяки та струпи, мов кора земляна; шкіра на менї ріпава, та й береться все гноєм.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Днї мої летять швидше судна, а конець їх безнадїйний.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Згадай (Боже), що життє моє — подув (вітру), а око моє не вернесь, побачити добро.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Не побачить мене око того, що видїв мене; та й твої очі (звернуться) на мене, — а мене нема.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9Рідшає хмара й зникає; так і той, що зступив у глибоку яму, вже не вийде,
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10Не вернеться вже в домівку свою, і місце його не знати ме вже його.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Тим же то я не стану здержувати уст моїх; говорити му в тїснотї духа мого; буду жалуватись у горю душі моєї.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Чи то ж я море або потвора морська, що ти проти мене сторожу (запору) поставив?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Думаю часом таке: втїшить мене постеля моя, ложе моє поможе менї, горе моє перетерпіти;
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14Та бо ти жахаєш мене снами, й видивами лякаєш мене,
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15Так, що душа моя бажає лїпше перериву дихання, лїпше смертї, нїж удержання костей моїх.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Омерзїло менї життє. Чи ж вічно жити менї? Відступи від мене, — та ж днї мої, се марнота!
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17Що ж бо таке чоловік, що його так цїнуєш, та звертаєш на його ввагу твою,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18Та що-ранку звідуєшся до його, й що хвилинки вивідуєш його?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19Докіль же не полишиш, докіль не відойдеш від мене, докіль і слини менї не даси проковтнути (спокійно)?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20А коли я провинив, то що вчиню тобі, ти наглядниче людей! Чому вчинив єси мене таким мерзенним собі, так що й я самий став тягарем собі?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21Та й чому ж би не простити гріха менї й не зняти з мене проступку мого? та ж от, я ляжу в землю, а завтра, хоч би ти й шукав мене, мене вже не буде.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.