Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Londona Biblio (Esperanto, 1910)
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1Difinita estas ja por la homo la limtempo sur la tero, Kaj liaj tagoj estas kiel la tagoj de dungito.
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Kiel sklavo, kiu sopiras al ombro, Kaj kiel dungito, kiu atendas sian pagon,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3Tiel mi ricevis sorte monatojn vantajn, Kaj noktoj turmentaj estas nombritaj al mi.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Kiam mi kuŝiĝas, mi diras: Kiam mi leviĝos? Sed la vespero fariĝas longa, kaj mi satiĝas de maltrankvileco ĝis la tagiĝo.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Mia korpo estas kovrita de vermoj kaj de pecoj da tero; Mia haŭto krevis kaj putras.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Miaj tagoj forflugis pli facile, ol bobeno de teksisto, Kaj pasis, lasinte nenian esperon.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Memoru, ke mia vivo estas bloveto, Ke miaj okuloj ne plu revidos bonon;
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Ne plu revidos min okulo de vidanto; Vi volos ekrigardi min, sed mi jam ne ekzistos.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9Nubo pasas kaj foriras; Tiel ne plu revenas tiu, kiu iris en Ŝeolon;
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10Li ne plu revenas en sian domon; Lia loko ne plu rekonos lin.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Tial mi ne detenos mian buŝon; Mi parolos en la premiteco de mia spirito, Mi plendos en la maldolĉeco de mia animo.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Ĉu mi estas maro aŭ mara monstro, Ke Vi starigis gardon por mi?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Kiam mi pensas, ke mia lito min konsolos, Ke mia kuŝejo plifaciligos mian suferadon,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14Tiam Vi teruras min per sonĝoj, Timigas min per vizioj;
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15Kaj mia animo deziras sufokiĝon, Miaj ostoj la morton.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Tedis al mi; ne eterne mi vivu; Forlasu min, ĉar miaj tagoj estas vantaĵo.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17Kio estas homo, ke Vi faras lin granda, Ke Vi zorgas pri li,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18Ke Vi rememoras lin ĉiumatene, Elprovas lin ĉiumomente?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19Kial Vi ne deturnas Vin de mi, Ne lasas min libera eĉ tiom, ke mi povu engluti mian salivon?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20Se mi pekis, kion mi per tio faris al Vi, ho gardanto de la homoj? Kial Vi faris min celo de Viaj atakoj, Ke mi fariĝis ŝarĝo por mi mem?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21Kaj kial Vi ne deprenas mian pekon, ne pardonas mian malbonagon? Jen mi ja baldaŭ kuŝos en la tero; Kaj kiam Vi morgaŭ serĉos min, mi ne ekzistos.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.