Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1Соарта омулуй пе пэмынт есте ка а унуй осташ ши зилеле луй сунт ка але унуй мунчитор ку зиуа.
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Кум суспинэ робул дупэ умбрэ, кум ышь аштяптэ мунчиторул плата,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3аша ам еу парте де лунь де дурере, ши партя мя сунт нопць де суферинцэ.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Мэ кулк ши зик: ‘Кынд мэ вой скула? Кынд се ва сфырши ноаптя?’ Ши мэ сатур де фрэмынтэрь пынэ ын ревэрсатул зорилор.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Трупул ми се акоперэ ку вермь ши ку о коажэ пэмынтоасэ, пеля-мь крапэ ши се десфаче.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Зилеле меле збоарэ май юць декыт сувейка цесэторулуй, се дук ши ну май ам ничо нэдежде!
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Аду-Ць аминте, Думнезеуле, кэ вяца мя есте доар о суфларе! Окий мей ну вор май ведя феричиря.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Окюл каре мэ привеште ну мэ ва май приви; окюл Тэу мэ ва кэута ши ну вой май фи.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9Кум се рисипеште норул ши трече, аша ну се ва май ридика чел че се кобоарэ ын Локуинца морцилор!
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10Ну се ва май ынтоарче ын каса луй ши ну-шь ва май куноаште локул ын каре локуя.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Де ачея ну-мь вой цине гура, чи вой ворби ын нелиништя инимий меле, мэ вой тынгуи ын амэрэчуня суфлетулуй меу.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Оаре о маре сунт еу сау ун балаур де маре, де-ай пус стражэ ын журул меу?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Кынд зик: ‘Патул мэ ва ушура, кулкушул ымь ва алина дурериле’,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14атунч мэ ынспэймынць прин висе, мэ ынгрозешть прин ведений.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15Ах, аш вря май бине гытуиря, май бине моартя декыт ачесте оасе!
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Ле диспрецуеск!… Ну вой трэи ын вечь… Ласэ-мэ, кэч доар о суфларе ми-й вяца!
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17Че есте омул ка сэ-Ць песе атыт де мулт де ел, ка сэ ей сяма ла ел,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18сэ-л черчетезь ын тоате диминециле ши сэ-л ынчерчь ын тоате клипеле?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19Кынд вей ынчета одатэ сэ мэ привешть? Кынд ымь вей да рэгаз сэ-мь ынгит скуйпатул?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20Дакэ ам пэкэтуит, че пот сэ-Ць фак, Пэзиторул оаменилор? Пентру че м-ай пус цинтэ сэӂецилор Тале, де ам ажунс о поварэ кяр пентру мине ынсумь?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21Пентру че ну-мь ерць пэкатул ши пентру че ну-мь уйць фэрэделеӂя? Кэч вой адорми ын цэрынэ ши, кынд мэ вей кэута, ну вой май фи!”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.