Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Reina-Valera 1909
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1CIERTAMENTE tiempo limitado tiene el hombre sobre la tierra, y sus días son como los días del jornalero.
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Como el siervo anhela la sombra, y como el jornalero espera el reposo de su trabajo:
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3Así poseo yo meses de vanidad, y noches de trabajo me dieron por cuenta.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Cuando estoy acostado, digo: ¿Cuándo me levantaré? Y mide mi corazón la noche, y estoy harto de devaneos hasta el alba.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Mi carne está vestida de gusanos, y de costras de polvo; mi piel hendida y abominable.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Y mis días fueron más ligeros que la lanzadera del tejedor, y fenecieron sin esperanza.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Acuérdate que mi vida es viento, y que mis ojos no volverán á ver el bien.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Los ojos de los que me ven, no me verán más: tus ojos sobre mí, y dejaré de ser.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9La nube se consume, y se va: así el que desciende al sepulcro no subirá;
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10No tornará más á su casa, ni su lugar le conocerá más.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Por tanto yo no reprimiré mi boca; hablaré en la angustia de mi espíritu, y quejaréme con la amargura de mi alma.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12¿Soy yo la mar, ó ballena, que me pongas guarda?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Cuando digo: Mi cama me consolará, mi cama atenuará mis quejas;
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14Entonces me quebrantarás con sueños, y me turbarás con visiones.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15Y así mi alma tuvo por mejor el ahogamiento, y quiso la muerte más que mis huesos.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Aburríme: no he de vivir yo para siempre; déjame, pues que mis días son vanidad.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17¿Qué es el hombre, para que lo engrandezcas, y que pongas sobre él tu corazón,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18Y lo visites todas las mañanas, y todos los momentos lo pruebes?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19¿Hasta cuándo no me dejarás, ni me soltarás hasta que trague mi saliva?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20Pequé, ¿qué te haré, oh Guarda de los hombres? ¿por qué me has puesto contrario á ti, y que á mí mismo sea pesado?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21¿Y por qué no quitas mi rebelión, y perdonas mi iniquidad? porque ahora dormiré en el polvo, y si me buscares de mañana, ya no seré.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.