Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
World English Bible
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1“Isn’t a man forced to labor on earth? Aren’t his days like the days of a hired hand?
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2As a servant who earnestly desires the shadow, as a hireling who looks for his wages,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3so I am made to possess months of misery, wearisome nights are appointed to me.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4When I lie down, I say, ‘When will I arise, and the night be gone?’ I toss and turn until the dawning of the day.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5My flesh is clothed with worms and clods of dust. My skin closes up, and breaks out afresh.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6My days are swifter than a weaver’s shuttle, and are spent without hope.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Oh remember that my life is a breath. My eye will no more see good.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8The eye of him who sees me will see me no more. Your eyes will be on me, but I will not be.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9As the cloud is consumed and vanishes away, so he who goes down to Sheol will come up no more.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10He will return no more to his house, neither will his place know him any more.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11“Therefore I will not keep silent. I will speak in the anguish of my spirit. I will complain in the bitterness of my soul.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Am I a sea, or a sea monster, that you put a guard over me?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13When I say, ‘My bed will comfort me. My couch will ease my complaint,’
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14then you scare me with dreams and terrify me through visions,
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15so that my soul chooses strangling, death rather than my bones.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16I loathe my life. I don’t want to live forever. Leave me alone, for my days are but a breath.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17What is man, that you should magnify him, that you should set your mind on him,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18that you should visit him every morning, and test him every moment?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19How long will you not look away from me, nor leave me alone until I swallow down my spittle?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20If I have sinned, what do I do to you, you watcher of men? Why have you set me as a mark for you, so that I am a burden to myself?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21Why do you not pardon my disobedience, and take away my iniquity? For now will I lie down in the dust. You will seek me diligently, but I will not be.”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.