Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kralice Bible (1613)
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1Zdaliž nemá vyměřeného času člověk na zemi? A dnové jeho jako dnové nájemníka.
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Jako služebník, kterýž touží po stínu, a jako nájemník, jenž očekává skonání díla svého:
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3Tak jsou mi dědičně přivlastněni měsícové marní, a noci plné trápení jsou mi odečteny.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Jestliže ležím, říkám: Kdy vstanu? A pomine noc? Tak pln bývám myšlení až do svitání.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Tělo mé odíno jest červy a strupem i prachem, kůže má puká se a rozpouští.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Dnové moji rychlejší byli nežli člunek tkadlce, nebo stráveni jsou bez prodlení.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Rozpomeň se, ó Pane, že jako vítr jest život můj, a oko mé že více neuzří dobrých věcí,
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Aniž mne spatří oko, jenž mne vídalo. Oči tvé budou ke mně, a mne již nebude.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9Jakož oblak hyne a mizí, tak ten, kterýž sstupuje do hrobu, nevystoupí zase,
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10Aniž se opět navrátí do domu svého, aniž ho již více pozná místo jeho.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Protož nemohuť já zdržeti úst svých, mluvím v ssoužení ducha svého, naříkám v hořkosti duše své.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Zdali jsem já mořem čili velrybem, že jsi mne stráží osadil?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Když myslím: Potěší mne lůže mé, poodejme naříkání mého postel má:
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14Tedy mne strašíš sny, a viděními děsíš mne,
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15Tak že sobě zvoluje zaškrcení duše má, a smrt nad život.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Mrzí mne, nebuduť déle živ. Poodstupiž ode mne, nebo marní jsou dnové moji.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17Co jest člověk, že ho sobě tak vážíš, a že tak o něj pečuješ?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18A že ho navštěvuješ každého jitra, a každé chvíle jej zkušuješ?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19Dokudž se neodvrátíš ode mne, a nedáš mi aspoň polknouti mé sliny?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20Zhřešil jsem, což mám učiniti, ó strážce lidský? Proč jsi mne položil za cíl sobě, tak abych sám sobě byl břemenem?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21Nýbrž proč neodejmeš přestoupení mého, a neodpustíš nepravosti mé? Nebo již v zemi lehnu. Potom bys mne i pilně hledal, nebude mne.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.