Јов 7
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Synodal Translation (Синодальный перевод)
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
1Не определено ли человеку время на земле, и дни его не то же ли, что дни наемника?
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
2Как раб жаждет тени, и как наемник ждет окончания работы своей,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
3так я получил в удел месяцы суетные, и ночи горестные отчислены мне.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
4Когда ложусь, то говорю: “когда-то встану?”, а вечер длится, и я ворочаюсь досыта до самого рассвета.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
5Тело мое одето червями и пыльными струпами; кожа моя лопается и гноится.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
6Дни мои бегут скорее челнока и кончаются без надежды.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
7Вспомни, что жизнь моя дуновение, что око мое не возвратится видеть доброе.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
8Не увидит меня око видевшего меня; очи Твои на меня,- и нет меня.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
9Редеет облако и уходит; так нисшедший в преисподнюю не выйдет,
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
10не возвратится более в дом свой, и место его не будет уже знать его.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
11Не буду же я удерживать уст моих; буду говорить в стеснении духа моего; буду жаловаться в горести души моей.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
12Разве я море или морское чудовище, что Ты поставил надо мною стражу?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
13Когда подумаю: утешит меня постель моя, унесет горесть мою ложе мое,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
14ты страшишь меня снами и видениями пугаешь меня;
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
15и душа моя желает лучше прекращения дыхания, лучше смерти, нежели сбережения костей моих.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
16Опротивела мне жизнь. Не вечно жить мне. Отступи от меня, ибо дни мои суета.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
17Что такое человек, что Ты столько ценишь его и обращаешь на него внимание Твое,
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
18посещаешь его каждое утро, каждое мгновение испытываешь его?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
19Доколе же Ты не оставишь, доколе не отойдешь от меня, доколе не дашь мне проглотить слюну мою?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
20Если я согрешил, то что я сделаю Тебе, страж человеков! Зачем Ты поставил меня противником Себе, так что я стал самому себе в тягость?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
21И зачем бы не простить мне греха и не снять с меня беззакония моего? ибо, вот, я лягу в прахе; завтра поищешь меня, и меня нет.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.