1. Цареви 1
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
1А цар Давид остаре и би временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загрејати.
1Ымпэратул Давид ера бэтрын, ынаинтат ын вырстэ; ыл акоперяу ку хайне ши ну се путя ынкэлзи.
2Тада му рекоше слуге његове: Нека потраже цару господару нашем младу девојку, па она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се загрева цар, господар наш.
2Служиторий луй й-ау зис: „Сэ се кауте пентру домнул ымпэратул о фатэ фечоарэ; еа сэ стя ынаинтя ымпэратулуй, сэ-л ынгрижяскэ ши сэ се кулче ла сынул тэу, ши домнул меу ымпэратул се ва ынкэлзи.”
3И потражише лепу девојку по свим крајевима израиљским, и нађоше Ависагу Сунамку, те је доведоше цару.
3Ау кэутат ын тот цинутул луй Исраел о фатэ тынэрэ ши фрумоасэ ши ау гэсит пе Абишаг, Сунамита, пе каре ау адус-о ла ымпэрат.
4А та девојка беше врло лепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.
4Ачастэ фатэ ера фоарте фрумоасэ. Еа а ынгрижит пе ымпэрат ши й-а служит, дар ымпэратул ну с-а ымпреунат ку еа.
5А Адонија, син Агитин подиже се говорећи: Ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњике, и педесет људи који трчаху пред њим.
5Адония, фиул Хагитей, с-а сумецит пынэ аколо ынкыт а зис: „Еу вой фи ымпэрат!” Ши шь-а прегэтит каре ши кэлэрець ши чинчзечь де оамень каре алергау ынаинтя луй.
6И отац га никада не накара, нити му рече: Зашто радиш тако? А он беше врло леп, и мати га роди иза Авесалома.
6Татэл сэу ну-л мустрасе ничодатэ ын вяца луй зикынд: „Пентру че фачь аша?” Адония, де алтфел, ера фоарте фрумос ла кип ши се нэскусе дупэ Абсалом.
7И договараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помагаху Адонији.
7Ел а ворбит ку Иоаб, фиул Церуей, ши ку преотул Абиатар, ши ачештя ау трекут де партя луй.
8Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семај и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.
8Дар преотул Цадок, Беная, фиул луй Иехоиада, пророкул Натан, Шимей, Рей ши витежий луй Давид н-ау фост ку Адония.
9Тада накла Адонија оваца и волова и угојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Рогила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуге цареве;
9Адония а тэят ой, бой ши вицей грашь лынгэ пятра луй Зохелет, каре есте лынгэ Ен-Рогуел, ши а пофтит пе тоць фраций луй, фиий ымпэратулуй, ши пе тоць бэрбаций луй Иуда дин служба ымпэратулуй.
10али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталих јунака, ни Соломуна брата свог.
10Дар н-а пофтит пе пророкул Натан, нич пе Беная, нич пе витежь, нич пе фрателе сэу Соломон.
11Тада рече Натан Витсавеји, матери Соломуновој говорећи: Јеси ли чула да се зацарио Адонија син Агитин? А господар наш Давид не зна.
11Атунч, Натан а зис Бат-Шебей, мама луй Соломон: „Н-ай аузит кэ Адония, фиул Хагитей, с-а фэкут ымпэрат фэрэ сэ штие домнул ностру Давид?
12Него сада хајде, ја ћу те саветовати како ћеш избавити душу своју и душу сина свог Соломуна.
12Вино дар акум ши-ць вой да ун сфат, ка сэ-ць скапь вяца та ши вяца фиулуй тэу Соломон.
13Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: Ниси ли се ти, господару мој царе, заклео слушкињи својој говорећи: Соломун, син твој, биће цар после мене и он ће седети на престолу мом? Зашто се дакле зацари Адонија?
13Ду-те, интрэ ла ымпэратул Давид ши спуне-й: ‘Ымпэрате, домнул меу, н-ай журат ту роабей тале зикынд: «Фиул тэу Соломон ва ымпэрэци дупэ мине ши ва шедя пе скаунул меу де домние»? Пентру че дар ымпэрэцеште Адония?’
14И гле, док ти још будеш онде говорећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје речи.
14Ши, ын тимп че ту вей ворби ку ымпэратул, еу ынсумь вой интра дупэ тине ши-ць вой ынтэри кувинтеле.”
15И тако уђе Витсавеја к цару у клет. А цар беше врло стар; и Ависага Сунамка двораше га.
15Бат-Шеба с-а дус ын одая ымпэратулуй. Ел ера фоарте бэтрын; ши Абишаг, Сунамита, ый служя.
16И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: Шта ћеш?
16Бат-Шеба с-а плекат ши с-а ынкинат ынаинтя ымпэратулуй. Ши ымпэратул а зис: „Че врей?”
17А она му рече: Господару мој, ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун, син твој, биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом.
17Еа й-а рэспунс: „Домнул меу, ту ай журат роабей тале пе Домнул Думнезеул тэу, зикынд: ‘Соломон, фиул тэу, ва ымпэрэци дупэ мине ши ва шедя пе скаунул меу де домние.’
18А сад ево Адонија се зацари, а ти, господару мој царе, и не знаш.
18Ши акум, ятэ кэ Адония ымпэрэцеште! Ши ту ну штий, ымпэрате, домнул меу!
19Наклао је волова и угојене стоке и оваца много, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуге твог није позвао.
19Ел а ынжунгият бой, вицей грашь ши ой ын маре нумэр ши а пофтит пе тоць фиий ымпэратулуй, пе преотул Абиатар ши пе Иоаб, кэпетения оштирий, дар пе робул тэу Соломон ну л-а пофтит.
20Сада, царе господару мој, очи су свега Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сести на престо твој, господару мој царе, после тебе.
20Ымпэрате, домнул меу, тот Исраелул аре окий ындрептаць спре тине, ка сэ-й фачь куноскут чине ва шедя пе скаунул де домние ал ымпэратулуй, домнулуй меу, дупэ ел.
21Иначе, кад господар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.
21Ши, кынд ымпэратул, домнул меу, ва фи кулкат ымпреунэ ку пэринций сэй, се ва ынтымпла кэ еу ши фиул меу Соломон вом фи привиць ка ниште виноваць.”
22И гле, док она још говораше цару, дође пророк Натан.
22Пе кынд ынкэ ворбя еа ку ымпэратул, ятэ кэ а сосит пророкул Натан.
23И јавише цару говорећи: Ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.
23Ау дат де штире ымпэратулуй ши ау зис: „Ятэ кэ а венит пророкул Натан!” Ел а интрат ынаинтя ымпэратулуй ши с-а ынкинат ынаинтя ымпэратулуй ку фаца пынэ ла пэмынт.
24И рече Натан: Царе, господару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар после мене, и он ће седети на престолу мом?
24Ши Натан а зис: „Ымпэрате, домнул меу, оаре ту ай зис: ‘Адония ва ымпэрэци дупэ мине ши ва шедя пе скаунул меу де домние’?
25Јер отиде данас и накла волова и угојене стоке и оваца много, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и говоре: Да живи цар Адонија.
25Кэч ел с-а коборыт астэзь, а тэят бой, вицей грашь ши ой ын маре нумэр ши а пофтит пе тоць фиий ымпэратулуй, пе кэпетенииле оштирий ши пе преотул Абиатар. Ши ей мэнынкэ ши бяу ынаинтя луй ши зик: ‘Трэяскэ ымпэратул Адония!’
26Мене пак, слуге твог, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајевог, ни Соломуна слуге твог.
26Дар ну м-а пофтит нич пе мине, каре сунт робул тэу, нич пе преотул Цадок, нич пе Беная, фиул луй Иехоиада, нич пе робул тэу Соломон.
27Је ли то цар господар мој наредио? Не казавши слузи свом ко ће сести на престо господара мог цара после њега.
27Оаре дин порунка домнулуй меу, ымпэратул, аре лок лукрул ачеста ши фэрэ сэ фи фэкут куноскут робулуй тэу чине аре сэ се суе пе скаунул де домние ал ымпэратулуй, домнулуй меу, дупэ ел?”
28А цар Давид одговори и рече: Зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.
28Ымпэратул Давид а рэспунс: „Кемаци-мь пе Бат-Шеба.” Еа а интрат ши с-а ынфэцишат ынаинтя ымпэратулуй.
29Тада се закле цар говорећи: Тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,
29Ши ымпэратул а журат ши а зис: „Виу есте Домнул, каре м-а избэвит дин тоате неказуриле,
30како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар после мене, и он ће седети на престолу мом место мене, тако ћу учинити данас.
30кэ, аша кум ам журат пе Домнул Думнезеул луй Исраел, зикынд: ‘Фиул тэу Соломон ва ымпэрэци дупэ мине ши ва шедя пе скаунул меу де домние ын локул меу’, аша вой фаче азь.”
31Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: Да живи господар мој цар Давид довека!
31Бат-Шеба с-а плекат ку фаца ла пэмынт ши с-а ынкинат ынаинтя ымпэратулуй. Ши а зис: „Трэяскэ пе вечие домнул меу, ымпэратул Давид!”
32Потом рече цар Давид: Зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог. И они дођоше пред цара.
32Ымпэратул Давид а зис: „Кемаци-мь пе преотул Цадок, пе пророкул Натан ши пе Беная, фиул луй Иехоиада.” Ей ау интрат ши с-ау ынфэцишат ынаинтя ымпэратулуй.
33А цар им рече: Узмите са собом слуге господара свог, и посадите Соломуна, сина мог, на моју мазгу и и одведите га до Гиона;
33Ши ымпэратул ле-а зис: „Луаць ку вой пе служиторий стэпынулуй востру, пунець пе фиул меу Соломон кэларе пе катырул меу ши коборыци-л ла Гихон.
34и нека га онде Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: Да живи цар Соломун!
34Аколо, преотул Цадок ши пророкул Натан сэ-л унгэ ымпэрат песте Исраел. Сэ сунаць дин трымбицэ ши сэ зичець: ‘Трэяскэ ымпэратул Соломон!’
35Потом се вратите за њим, и он нека дође и седне на престо мој и царује место мене; јер сам њега одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.
35Сэ вэ суиць апой дупэ ел, ка сэ винэ сэ се ашезе пе скаунул меу де домние ши сэ ымпэрэцяскэ ын локул меу. Кэч порунка мя есте ка ел сэ фие кэпетения луй Исраел ши Иуда.”
36А Венаја, син Јодајев, одговори цару и рече: Амин! Нека тако каже Господ Бог господара мог цара.
36Беная, фиул луй Иехоиада, а рэспунс ымпэратулуй: „Амин! Аша сэ вря Домнул Думнезеул домнулуй меу, ымпэратул.
37Како је Господ био с господарем мојим царем тако нека буде и са Соломуном, и нека подигне престо његов још више него престо господара мог, цара Давида.
37Домнул сэ фие ку Соломон кум а фост ку домнул меу, ымпэратул, ка сэ-шь ыналце скаунул де домние май пресус де скаунул де домние ал домнулуй меу, ымпэратул Давид!”
38И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона.
38Атунч, преотул Цадок с-а коборыт ымпреунэ ку пророкул Натан, ку Беная, фиул луй Иехоиада, ку керетиций ши пелетиций; ау пус пе Соломон кэларе пе катырул ымпэратулуй Давид ши л-ау дус ла Гихон.
39И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: Да живи цар Соломун!
39Преотул Цадок а луат корнул ку унтделемн дин корт ши а унс пе Соломон. Ау сунат дин трымбицэ, ши тот попорул а зис: „Трэяскэ ымпэратул Соломон!”
40И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлегаше од вике њихове.
40Тот попорул с-а суит дупэ ел ши попорул кынта дин флуер ши се десфэта ку маре букурие; се клэтина пэмынтул де стригэтеле лор.
41И зачу Адонија и све званице које беху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав глас трубни, па рече: Каква је то вика и врева у граду?
41Звонул ачеста а ажунс пынэ ла Адония ши ла тоць чей пофтиць каре ерау ку ел токмай ын клипа кынд сфыршяу де мынкат. Иоаб, аузинд сунетул трымбицей, а зис: „Че есте ку вуетул ачеста де каре рэсунэ четатя?”
42И докле он још говораше, гле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: Ходи, јер си јунак и носиш добре гласе.
42Пе кынд ворбя ел ынкэ, а венит Ионатан, фиул преотулуй Абиатар. Ши Адония а зис: „Апропие-те, кэ ешть ун ом витяз ши адучь вешть буне.”
43А Јонатан одговори и рече Адонији: Та, господар наш, цар Давид, постави Соломуна царем.
43„Да”, а рэспунс Ионатан луй Адония, „домнул ностру ымпэратул Давид а фэкут ымпэрат пе Соломон.
44Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају, сина Јодајевог, и Херетеје и Фелетеје, и посадише га на цареву мазгу.
44А тримис ку ел пе преотул Цадок, пе пророкул Натан, пе Беная, фиул луй Иехоиада, пе керетиць ши пелетиць ши л-ау пус кэларе пе катырул ымпэратулуй.
45И помазаше га Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је град узаврео; то је вика коју чусте.
45Преотул Цадок ши пророкул Натан л-ау унс ымпэрат ла Гихон. Де аколо с-ау суит веселинду-се ши четатя а фост пусэ ын мишкаре: ачеста есте вуетул пе каре л-аць аузит.
46И Соломун је већ сео на царски престо.
46Соломон с-а ши ашезат пе скаунул де домние ал ымпэратулуй.
47И дошле су слуге цареве, и благословише господара нашег, цара Давида говорећи: Да Бог прослави име Соломуново још већма него твоје, и престо његов да подигне још више него твој. И поклони се цар на постељи својој.
47Ши служиторий ымпэратулуй ау венит сэ бинекувынтезе пе домнул ностру ымпэратул Давид, зикынд: ‘Думнезеул тэу сэ факэ нумеле луй Соломон май вестит декыт нумеле тэу ши ел сэ-шь ыналце скаунул де домние май пресус де скаунул тэу де домние!’ Ши ымпэратул с-а ынкинат пе патул сэу.
48Још овако рече цар: Да је благословен Господ Бог Израиљев, који даде данас ко ће седети на престолу мом, да виде моје очи.
48Ятэ че а зис ши ымпэратул: ‘Бинекувынтат сэ фие Домнул Думнезеул луй Исраел, каре мь-а дат астэзь ун урмаш пе скаунул меу де домние ши мь-а ынгэдуит сэ-л вэд!’”
49Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.
49Тоць чей пофтиць де Адония с-ау умплут де спаймэ; с-ау скулат ши ау плекат каре ынкотро.
50А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за рогове олтару.
50Адония с-а темут де Соломон; с-а скулат ши ел, а плекат ши с-а апукат де коарнеле алтарулуй.
51И јавише Соломуну говорећи: Ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено га, ухватио се за рогове олтару, и вели: Нека му се закуне цар Соломун да неће убити слугу свог мачем.
51Ау венит ши ау спус луй Соломон: „Ятэ кэ Адония се теме де ымпэратул Соломон ши с-а апукат де коарнеле алтарулуй зикынд: ‘Сэ-мь журе ымпэратул Соломон азь кэ ну ва оморы пе робул сэу ку сабия!’”
52А Соломун рече: Ако буде поштен човек, ни длака с главе његове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, погинуће.
52Соломон а зис: „Дакэ ва фи ом чинстит, ун пэр дин кап ну-й ва кэдя ла пэмынт, дар, дакэ се ва гэси рэутате ын ел, ва мури.”
53И тако посла цар Соломун, те га доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: Иди кући својој.
53Ши ымпэратул Соломон а тримис ниште оамень каре л-ау коборыт де пе алтар. Ел а венит ши с-а ынкинат ынаинтя ымпэратулуй Соломон, ши Соломон й-а зис: „Ду-те акасэ.”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.