Приче Соломунове 1
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Приче Соломуна сина Давидовог, цара Израиљевог.
1Приповістї Соломона Давиденка, царя Ізраїлського,
2Да се познаје мудрост и настава, да се разумеју речи разумне,
2Щоб познати премудрість і науку та зрозуміти слова розсудні;
3Да се прима настава у разуму, у правди, у суду и у свему што је право,
3Щоб присвоїти собі вправу в розважуваннї, правосудї, в судї та правостї;
4Да се даје лудима разборитост, младићима знање и помњивост.
4Щоб подати простакам понятливість, а молодикові знаннє й обачність;
5Мудар ће слушати и више ће знати, и разуман ће стећи мудрост,
5Щоб мудрий вислухав і став іще мудрійшим, а розумний щоб знайшов мудрі ради;
6Да разуме приче и значење, речи мудрих људи и загонетке њихове.
6Щоб нам второпати всяку приповість і замотану мову, слова мудрих та загадки їх:
7Почетак је мудрости страх Господњи; луди презиру мудрост и наставу.
7Почин премудростї — Господень страх; безумні нехтують і розум і науку.
8Слушај, сине, наставу оца свог, и не остављај науке матере своје.
8Слухай, мій сину, науки батька твого, й не відкидай материного заповіту;
9Јер ће бити венац од милина око главе твоје, и гривна на грлу твом.
9Бо гарний се вінок на голову твою й прикраса на шию тобі.
10Сине мој, ако би те мамили грешници, не пристај;
10Сину мій! як будуть надити тебе ледачі люде, не слухай їх;
11Ако би рекли: Ходи с нама да вребамо крв, да заседамо правоме низашта;
11Як скажуть: Ось ходїм, засядемо, щоб убити, заляжемо на чесного — безвинного,
12Прождрећемо их као гроб живе, и свеколике као оне који силазе у јаму;
12Проковтнемо його живого, мов безодня, — цїлого, мов би провалився в пропасть;
13Свакојаког блага добићемо, напунићемо куће своје плена;
13Награбимо добра ми всякого в його, сповнимо доми свої хижим лупом;
14Бацаћеш жреб свој с нама; један ће нам тоболац бити свима;
14Жереб на твою пайку кидати меш разом із нами, спільний склад буде в нас усїх, —
15Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове.
15Мій сину! не ходи по одній з ними дорозї, зупини ногу твою на їх стежцї,
16Јер ногама својим трче на зло и хите да проливају крв.
16Бо ноги їх біжять до злого, і кваплять на пролив крові.
17Јер се узалуд разапиње мрежа на очи свакој птици;
17Шкода ж бо ставити в очах всїх птиць сїла;
18А они вребају своју крв и заседају својој души.
18Вони ж чигають на власну кров, і складають зраду проти своїм душам.
19Такви су путеви свих лакомих на добитак, који узима душу својим господарима.
19Ось такі дороги всїх тих, що ласі на чуже добро: воно відбирає життє тим, що його загарбали.
20Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој;
20Премудрість говорить по улицях, піднімає свій голос по майданах;
21У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје беседе;
21Вона проповідає по головних зборищах, у ввіходах до міських воріт промовляє, говорючи:
22Луди, докле ћете љубити лудост? И подсмевачима докле ће бити мио подсмех? И безумни, докле ће мрзети на знање?
22Доки ж вам, ви невіжі, люба буде темнота? доки, ви дурні, кохати метесь в дурнотї? доки нетямущим буде знаннє противне?
23Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам речи своје.
23Приникнїть ід мойму картанню: Ось я пролию на вас мого духа, звіщу вам слова мої.
24Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари,
24Я звала вас, а ви не слухали, я руку простягала, та не було, хто б уважав;
25Него одбацисте сваки савет мој, и карање моје не хтесте примити;
25Моєю радою ви гордували й докорів моїх не приняли.
26Зато ћу се и ја смејати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите;
26За те ж і я насьміюся з вашої погибелї, і радїти му, як найде страх на вас;
27Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука.
27Як прийде на вас переляк, мов та буря, й біда, мов хуртовина, пронесеться над вами; коли обгорне вас смуток і тїснота.
28Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи.
28Тодї кликати муть мене, — та не озовуся; з досьвітку шукати будуть, — та не знайдуть мене.
29Јер мрзише на знање, и страх Господњи не изабраше;
29За те, що знаннє ви зненавидїли й страху Божого не прийняли,
30Не присташе на мој савет, и презираше сва карања моја.
30Що не схотїли слухати моєї ради, погордували докорами моїми;
31Зато ће јести плод од путева својих, и наситиће се савета својих.
31За се їсти муть плоди вчинків своїх та переситяться химерами своїми.
32Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова.
32Так, упрямість невіжів убє їх і байдужність дурних погубить їх;
33Али ко ме слуша боравиће безбрижно, и биће на миру не бојећи се зла.
33Хто ж послухає мене, той буде жити безпечно й спокійно, не лякаючись лиха.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.