Јов 9
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Clementine Vulgate, 1598
1А Јов одговори и рече:
1Et respondens Job, ait:
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
2[Vere scio quod ita sit, et quod non justificetur homo compositus Deo.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
3Si voluerit contendere cum eo, non poterit ei respondere unum pro mille.
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
4Sapiens corde est, et fortis robore: quis restitit ei, et pacem habuit?
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
5Qui transtulit montes, et nescierunt hi quos subvertit in furore suo.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
6Qui commovet terram de loco suo, et columnæ ejus concutiuntur.
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
7Qui præcipit soli, et non oritur, et stellas claudit quasi sub signaculo.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
8Qui extendit cælos solus, et graditur super fluctus maris.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
9Qui facit Arcturum et Oriona, et Hyadas et interiora austri.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
10Qui facit magna, et incomprehensibilia, et mirabilia, quorum non est numerus.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
11Si venerit ad me, non videbo eum; si abierit, non intelligam.
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
12Si repente interroget, quis respondebit ei? vel quis dicere potest: Cur ita facis?
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
13Deus, cujus iræ nemo resistere potest, et sub quo curvantur qui portant orbem.
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
14Quantus ergo sum ego, ut respondeam ei, et loquar verbis meis cum eo?
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
15qui etiam si habuero quippiam justum, non respondebo: sed meum judicem deprecabor.
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
16Et cum invocantem exaudierit me, non credo quod audierit vocem meam.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
17In turbine enim conteret me, et multiplicabit vulnera mea, etiam sine causa.
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
18Non concedit requiescere spiritum meum, et implet me amaritudinibus.
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
19Si fortitudo quæritur, robustissimus est; si æquitas judicii, nemo audet pro me testimonium dicere.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
20Si justificare me voluero, os meum condemnabit me; si innocentem ostendero, pravum me comprobabit.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
21Etiam si simplex fuero, hoc ipsum ignorabit anima mea, et tædebit me vitæ meæ.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
22Unum est quod locutus sum: et innocentem et impium ipse consumit.
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
23Si flagellat, occidat semel, et non de pœnis innocentum rideat.
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
24Terra data est in manus impii; vultum judicum ejus operit. Quod si non ille est, quis ergo est?
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
25Dies mei velociores fuerunt cursore; fugerunt, et non viderunt bonum.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
26Pertransierunt quasi naves poma portantes; sicut aquila volans ad escam.
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
27Cum dixero: Nequaquam ita loquar: commuto faciem meam, et dolore torqueor.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
28Verebar omnia opera mea, sciens quod non parceres delinquenti.
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
29Si autem et sic impius sum, quare frustra laboravi?
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
30Si lotus fuero quasi aquis nivis, et fulserint velut mundissimæ manus meæ,
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
31tamen sordibus intinges me, et abominabuntur me vestimenta mea.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
32Neque enim viro qui similis mei est, respondebo; nec qui mecum in judicio ex æquo possit audiri.
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
33Non est qui utrumque valeat arguere, et ponere manum suam in ambobus.
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
34Auferat a me virgam suam, et pavor ejus non me terreat.
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
35Loquar, et non timebo eum; neque enim possum metuens respondere.]
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.