Јов 14
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Louis Segond 1910
1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
1L’homme né de la femme! Sa vie est courte, sans cesse agitée.
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
2Il naît, il est coupé comme une fleur; Il fuit et disparaît comme une ombre.
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
3Et c’est sur lui que tu as l’œil ouvert! Et tu me fais aller en justice avec toi!
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
4Comment d’un être souillé sortira-t-il un homme pur? Il n’en peut sortir aucun.
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
5Si ses jours sont fixés, si tu as compté ses mois, Si tu en as marqué le terme qu’il ne saurait franchir,
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
6Détourne de lui les regards, et donne-lui du relâche, Pour qu’il ait au moins la joie du mercenaire à la fin de sa journée.
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
7Un arbre a de l’espérance: Quand on le coupe, il repousse, Il produit encore des rejetons;
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
8Quand sa racine a vieilli dans la terre, Quand son tronc meurt dans la poussière,
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
9Il reverdit à l’approche de l’eau, Il pousse des branches comme une jeune plante.
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
10Mais l’homme meurt, et il perd sa force; L’homme expire, et où est-il?
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
11Les eaux des lacs s’évanouissent, Les fleuves tarissent et se dessèchent;
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
12Ainsi l’homme se couche et ne se relèvera plus, Il ne se réveillera pas tant que les cieux subsisteront, Il ne sortira pas de son sommeil.
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
13Oh! Si tu voulais me cacher dans le séjour des morts, M’y tenir à couvert jusqu’à ce que ta colère fût passée, Et me fixer un terme auquel tu te souviendras de moi!
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
14Si l’homme une fois mort pouvait revivre, J’aurais de l’espoir tout le temps de mes souffrances, Jusqu’à ce que mon état vînt à changer.
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
15Tu appellerais alors, et je te répondrais, Tu languirais après l’ouvrage de tes mains.
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
16Mais aujourd’hui tu comptes mes pas, Tu as l’œil sur mes péchés;
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
17Mes transgressions sont scellées en un faisceau, Et tu imagines des iniquités à ma charge.
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
18La montagne s’écroule et périt, Le rocher disparaît de sa place,
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
19La pierre est broyée par les eaux, Et la terre emportée par leur courant; Ainsi tu détruis l’espérance de l’homme.
20Надвлађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
20Tu es sans cesse à l’assaillir, et il s’en va; Tu le défigures, puis tu le renvoies.
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
21Que ses fils soient honorés, il n’en sait rien; Qu’ils soient dans l’abaissement, il l’ignore.
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
22C’est pour lui seul qu’il éprouve de la douleur en son corps, C’est pour lui seul qu’il ressent de la tristesse en son âme.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.