Јов 30
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Louis Segond 1910
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
1Et maintenant!… je suis la risée de plus jeunes que moi, De ceux dont je dédaignais de mettre les pères Parmi les chiens de mon troupeau.
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
2Mais à quoi me servirait la force de leurs mains? Ils sont incapables d’atteindre la vieillesse.
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
3Desséchés par la misère et la faim, Ils fuient dans les lieux arides, Depuis longtemps abandonnés et déserts;
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
4Ils arrachent près des arbrisseaux les herbes sauvages, Et ils n’ont pour pain que la racine des genêts.
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
5On les chasse du milieu des hommes, On crie après eux comme après des voleurs.
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
6Ils habitent dans d’affreuses vallées, Dans les cavernes de la terre et dans les rochers;
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
7Ils hurlent parmi les buissons, Ils se rassemblent sous les ronces.
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
8Êtres vils et méprisés, On les repousse du pays.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
9Et maintenant, je suis l’objet de leurs chansons, Je suis en butte à leurs propos.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
10Ils ont horreur de moi, ils se détournent, Ils me crachent au visage.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
11Ils n’ont plus de retenue et ils m’humilient, Ils rejettent tout frein devant moi.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
12Ces misérables se lèvent à ma droite et me poussent les pieds, Ils se fraient contre moi des sentiers pour ma ruine;
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
13Ils détruisent mon propre sentier et travaillent à ma perte, Eux à qui personne ne viendrait en aide;
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
14Ils arrivent comme par une large brèche, Ils se précipitent sous les craquements.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
15Les terreurs m’assiègent; Ma gloire est emportée comme par le vent, Mon bonheur a passé comme un nuage.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
16Et maintenant, mon âme s’épanche en mon sein, Les jours de la souffrance m’ont saisi.
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
17La nuit me perce et m’arrache les os, La douleur qui me ronge ne se donne aucun repos,
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
18Par la violence du mal mon vêtement perd sa forme, Il se colle à mon corps comme ma tunique.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
19Dieu m’a jeté dans la boue, Et je ressemble à la poussière et à la cendre.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
20Je crie vers toi, et tu ne me réponds pas; Je me tiens debout, et tu me lances ton regard.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
21Tu deviens cruel contre moi, Tu me combats avec la force de ta main.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
22Tu me soulèves, tu me fais voler au-dessus du vent, Et tu m’anéantis au bruit de la tempête.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
23Car, je le sais, tu me mènes à la mort, Au rendez-vous de tous les vivants.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
24Mais celui qui va périr n’étend-il pas les mains? Celui qui est dans le malheur n’implore-t-il pas du secours?
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
25N’avais-je pas des larmes pour l’infortuné? Mon cœur n’avait-il pas pitié de l’indigent?
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
26J’attendais le bonheur, et le malheur est arrivé; J’espérais la lumière, et les ténèbres sont venues.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
27Mes entrailles bouillonnent sans relâche, Les jours de la calamité m’ont surpris.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
28Je marche noirci, mais non par le soleil; Je me lève en pleine assemblée, et je crie.
29Брат постах змајевима и друг совама.
29Je suis devenu le frère des chacals, Le compagnon des autruches.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
30Ma peau noircit et tombe, Mes os brûlent et se dessèchent.
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
31Ma harpe n’est plus qu’un instrument de deuil, Et mon chalumeau ne peut rendre que des sons plaintifs.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.