Јов 30
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
1“But now they mock me, men younger than I am, whose fathers I would have refused to entrust with my sheep dogs.
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
2What use to me was the strength of their hands, since their vigor had left them?
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
3Gaunt from poverty and hunger, they gnawed the dry land, and the desolate wasteland by night.
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
4They plucked mallow among the shrubs, and the roots of the broom tree were their food.
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
5They were banished from among men, shouted down like thieves,
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
6so that they lived on the slopes of the wadis, among the rocks and in holes in the ground.
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
7They cried out among the shrubs and huddled beneath the nettles.
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
8A senseless and nameless brood, they were driven off the land.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
9And now they mock me in song; I have become a byword among them.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
10They abhor me and keep far from me; they do not hesitate to spit in my face.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
11Because God has unstrung my bow and afflicted me, they have cast off restraint in my presence.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
12The rabble arises at my right; they lay snares for my feet and build siege ramps against me.
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
13They tear up my path; they profit from my destruction, with no one to restrain them.
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
14They advance as through a wide breach; through the ruins they keep rolling in.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
15Terrors are turned loose against me; they drive away my dignity as by the wind, and my prosperity has passed like a cloud.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
16And now my soul is poured out within me; days of affliction grip me.
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
17Night pierces my bones, and my gnawing pains never rest.
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
18With great force He grasps my garment; He seizes me by the collar of my tunic.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
19He throws me into the mud, and I have become like dust and ashes.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
20I cry out to You for help, but You do not answer; when I stand up, You merely look at me.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
21You have ruthlessly turned on me; You oppose me with Your strong hand.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
22You snatch me up into the wind and drive me before it; You toss me about in the storm.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
23Yes, I know that You will bring me down to death, to the place appointed for all the living.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
24Yet no one stretches out his hand to a ruined man when he cries for help in his distress.
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
25Have I not wept for those in trouble? Has my soul not grieved for the needy?
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
26But when I hoped for good, evil came; when I looked for light, darkness fell.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
27I am churning within and cannot rest; days of affliction confront me.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
28I go about blackened, but not by the sun. I stand up in the assembly and cry for help.
29Брат постах змајевима и друг совама.
29I have become a brother of jackals, a companion of ostriches.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
30My skin grows black and peels, and my bones burn with fever.
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
31My harp is tuned to mourning and my flute to the sound of weeping.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.