2. Коринћанима 1
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Berean Standard Bible
1Од Павла, апостола Исуса Христа по вољи Божијој и брата Тимотија цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:
1Paul, an apostle of Christ Jesus by the will of God, and Timothy our brother, To the church of God in Corinth, together with all the saints throughout Achaia:
2Благодат вам и мир од Бога Оца нашег, и Господа Исуса Христа.
2Grace and peace to you from God our Father and the Lord Jesus Christ.
3Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе,
3Blessed be the God and Father of our Lord Jesus Christ, the Father of compassion and the God of all comfort,
4који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава.
4who comforts us in all our troubles, so that we can comfort those in any trouble with the comfort we ourselves have received from God.
5Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа.
5For just as the sufferings of Christ overflow to us, so also through Christ our comfort overflows.
6Ако ли смо, пак, у невољи, за вашу је утеху и спасење, које постаје у трпљењу тих истих страдања која и ми подносимо.
6If we are afflicted, it is for your comfort and salvation; if we are comforted, it is for your comfort, which accomplishes in you patient endurance of the same sufferings we experience.
7И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашем страдању тако и у утеси.
7And our hope for you is sure, because we know that just as you share in our sufferings, so also you will share in our comfort.
8Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко и преко силе тако да се нисмо надали ни живети;
8We do not want you to be unaware, brothers, of the hardships we encountered in the province of Asia. We were under a burden far beyond our ability to endure, so that we despaired even of life.
9него сами у себи расудисмо да нам ваља помрети, да се већ не уздасмо у себе него у Бога који подиже мртве.
9Indeed, we felt we were under the sentence of death, in order that we would not trust in ourselves, but in God, who raises the dead.
10Који нас је од толике смрти избавио, и избавља; и у Њега се уздамо да ће нас и још избавити,
10He has delivered us from such a deadly peril, and He will deliver us. In Him we have placed our hope that He will yet again deliver us,
11с помоћу и ваше молитве за нас; да многи људи многу хвалу дају Богу за даре који су нама дати вас ради.
11as you help us by your prayers. Then many will give thanks on our behalf for the favor shown us in answer to their prayers.
12Јер је наша слава ово: сведочанство савести наше да смо у простоти и чистоти Божјој, а не у мудрости телесној него по благодати Божјој живели на свету, а особито међу вама.
12And this is our boast: Our conscience testifies that we have conducted ourselves in the world, and especially in relation to you, in the holiness and sincerity that are from God—not in worldly wisdom, but in the grace of God.
13Јер вам друго не пишемо него шта читате и разумевате. А надам се да ћете и до краја разумети.
13For we do not write you anything that is beyond your ability to read and understand. And I hope that you will understand us completely,
14Као што неки и разуместе да смо вам слава као и ви нама за дан Господа нашег Исуса Христа.
14as you have already understood us in part, so that you may boast of us just as we will boast of you in the day of our Lord Jesus.
15И у овом поуздању хтедох да вам дођем пре, да другу благодат имате;
15Confident of this, I planned to visit you first, so that you might receive a double blessing.
16и кроз вас да дођем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, и ви да ме пратите у Јудеју.
16I wanted to visit you on my way to Macedonia, and to return to you from Macedonia, and then to have you help me on my way to Judea.
17Али кад сам ово хтео, еда ли сам дакле шта непристојно чинио? Или што се накањујем, да се по телу накањујем, да буде у мене да да, а не не?
17When I planned this, did I do it carelessly? Or do I make my plans by human standards, so as to say “Yes, yes” when I really mean “No, no”?
18Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не.
18But as surely as God is faithful, our message to you is not “Yes” and “No.”
19Јер Син Божји Исус Христос, ког ми вама приповедасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у Њему би да.
19For the Son of God, Jesus Christ, who was proclaimed among you by me and Silvanus and Timothy, was not “Yes” and “No,” but in Him it has always been “Yes.”
20Јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему амин, Богу на славу кроз нас.
20For all the promises of God are “Yes” in Christ. And so through Him, our “Amen” is spoken to the glory of God.
21А Бог је који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас,
21Now it is God who establishes both us and you in Christ. He anointed us,
22који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.
22placed His seal on us, and put His Spirit in our hearts as a pledge of what is to come.
23А ја за сведока Бога призивам на своју душу да штедећи вас не дођох више у Коринт.
23I call God as my witness that it was in order to spare you that I did not return to Corinth.
24Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вери стојите.
24Not that we lord it over your faith, but we are fellow workers with you for your joy, because it is by faith that you stand firm.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.