Јов 30
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
1Maar thans lachen jongere mensen mij uit, Lieden, wier vaders te min voor mij waren, Om ze bij mijn herdershonden te zetten;
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
2Wier sterke hand mij zelfs niet kan dienen, Daar al hun kracht verloren ging,
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
3Door gebrek en honger is uitgeput. Lieden, die de stronken afknagen in de woestijn, In het land der steppe en wildernis;
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
4Die zilte kruiden van de struiken plukken, En zich voeden met de wortels der brem;
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
5Die uit de samenleving zijn weggejaagd, En die men naschreeuwt als dieven.
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
6Lieden, die in de krochten van afgronden wonen, In aardholen en rotsen;
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
7Die balken tussen de struiken, Samenhokken onder de netels;
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
8Die als een dwaas en naamloos broed Weggezweept zijn uit het land.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
9En thans ben ik hun spotlied geworden, En de stof voor hun praat.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
10Vol afschuw blijven ze op een afstand staan, En ontzien zich niet, mij in het gezicht te spuwen.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
11Zij mishandelen mij, nu ze hun teugel hebben losgerukt Hun breidel hebben afgeworpen.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
12Aan mijn rechterhand verheft zich dat broed, Mijn voeten stoten hen weg; Ze banen tegen mij hun onheilspaden,
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
13En vernielen mijn weg, om mij te verderven. Ze trekken op, er is niemand, die hen weerhoudt,
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
14Als door een wijde bres rukken ze aan. Onder de puinhopen kwam ze aangerold
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
15Keerde zich tegen mij de verschrikking; Als een stormwind waaide mijn aanzien weg, Mijn geluk dreef voorbij als een wolk.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
16En thans stort zich mijn ziel in mij uit, Grijpen de dagen van rampspoed mij aan!
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
17Des nachts wordt mijn gebeente doorboord, En nemen mijn knagende pijnen geen rust;
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
18Door het grote geweld is mijn vlees ontredderd, Het knelt mij als de kraag van mijn kleed.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
19God heeft mij in de modder geworpen, Ik zie er uit als stof en as.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
20Ik roep tot U, maar Gij antwoordt niet; Ik sta overeind, maar Gij let niet op mij.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
21Gij zijt wreed tegen mij, Met uw krachtige hand bestookt Gij mij;
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
22Gij heft mij op, jaagt mij voort op de wind, Een noodweer lost mij in water op.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
23Ja, ik weet, Gij leidt mij ten dode, Naar de verzamelplaats van al wat leeft.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
24Maar steekt een drenkeling de hand niet uit, Roept men in zijn ellende niet om hulp?
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
25Heb ik zelf niet geweend over den zwaar beproefde, Was ik over den arme niet zielsbedroefd?
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
26Ja, ik hoopte op geluk, maar het onheil kwam; Ik verwachtte het licht, maar het duister viel in.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
27Mijn binnenste kookt, en komt niet tot rust, Dagen van jammer treden mij tegen.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
28Zwart loop ik rond, maar niet van de zon; Sta ik op in de gemeente, ik roep om hulp!
29Брат постах змајевима и друг совама.
29Ik ben een broer van de jakhalzen, Een makker der struisen;
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
30Mijn huid is zwart, en laat van mij los, Mijn beenderen branden van koorts;
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
31Mijn citer is voor rouwklacht gestemd, Mijn fluit voor geween!.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.