Јов 4
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
1Elifaz van Teman nam het woord, en sprak:
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
2Zullen wij het woord tot u richten, tot u, zo verslagen? Maar wie zou zijn woorden kunnen bedwingen?
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
3Zie, zelf hebt ge velen terecht gewezen, En slappe handen gesterkt;
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
4Uw woorden hebben struikelenden opgericht, Knikkende knieën hebt ge spierkracht verleend:
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
5Maar nu het ú overkomt, nu zijt ge verslagen, Nu het ú treft, verbijsterd!
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
6Was dan uw vroomheid niet uw hoop, Uw onberispelijke wandel niet uw vertrouwen?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
7Denk eens na: wie kwam ooit onschuldig om, Of waar ter wereld werden rechtvaardigen verdelgd?
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
8Ik heb altijd gezien: Die onheil ploegen En rampspoed zaaien, die oogsten ze ook!
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
9Door Gods adem gaan ze te gronde, Door zijn ziedende gramschap komen ze om:
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
10Het gebrul van den leeuw en het gehuil van den luipaard verstomt. De tanden der leeuwenwelpen worden stuk gebroken;
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
11De leeuwin komt om bij gebrek aan prooi, De jongen van de leeuwinnen worden uiteen gejaagd!
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
12Eens drong een woord in het diepste geheim tot mij door En mijn oor ving er het gefluister van op.
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
13Het was in een nachtgezicht, uit dromen geboren, Wanneer een diepe slaap de mensen bevangt:
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
14Schrik en siddering grepen mij aan, En al mijn beenderen rilden van angst;
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
15Een ademtocht streek langs mijn gelaat, En deed mijn haren ten berge rijzen.
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
16Daar stond er één voor mij, Wiens gelaat ik niet kon herkennen; Een gestalte zweefde voor mijn oog, En ik hoorde het fluisteren van een stem:
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
17Is een mens ooit rechtvaardig voor God, Een mensenkind rein voor zijn Schepper?
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
18Zie, zelfs op zijn dienaars kan Hij niet bouwen, Zelfs in zijn engelen ontdekt Hij gebreken.
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
19Hoeveel te meer in hen, die lemen hutten bewonen, Wier fundament in het stof is gelegd, En die als motten worden doodgetrapt,
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
20Van ‘s morgens tot ‘s avonds te pletter gedrukt; Die zonder dat men er acht op slaat, Voor eeuwig vergaan;
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
21Die, als hun tentpin wordt uitgerukt, Gaan sterven, eer zij het weten!
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.