Јов 14
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
JPS Tanakh (Jewish Publication Society, 1917)
1Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
1Man that is born of a woman is of few days, and full of trouble.
2Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
2He cometh forth like a flower, and withereth; he fleeth also as a shadow, and continueth not.
3И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
3And dost Thou open Thine eyes upon such a one, and bringest me into judgment with Thee?
4Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
4Who can bring a clean thing out of an unclean? not one.
5Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
5Seeing his days are determined, the number of his months is with Thee, and Thou hast appointed his bounds that he cannot pass;
6Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
6Look away from him, that he may rest, till he shall accomplish, as a hireling, his day.
7Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
7For there is hope of a tree, if it be cut down, that it will sprout again, and that the tender branch thereof will not cease.
8Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
8Though the root thereof wax old in the earth, and the stock thereof die in the ground;
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
9Yet through the scent of water it will bud, and put forth boughs like a plant.
10А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
10But man dieth, and lieth low; yea, man perisheth, and where is he?
11Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
11As the waters fail from the sea, and the river is drained dry;
12Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
12So man lieth down and riseth not; till the heavens be no more, they shall not awake, nor be roused out of their sleep.
13О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!
13Oh that Thou wouldest hide me in the nether-world, that Thou wouldest keep me secret, until Thy wrath be past, that Thou wouldest appoint me a set time, and remember me! —
14Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
14If a man die, may he live again? All the days of my service would I wait, till my relief should come —
15Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
15Thou wouldest call, and I would answer Thee; Thou wouldest have a desire to the work of Thy hands.
16А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
16But now Thou numberest my steps, Thou dost not even wait for my sin;
17Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
17My transgression is sealed up in a bag, and Thou heapest up mine iniquity.
18Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
18And surely the mountain falling crumbleth away, and the rock is removed out of its place;
19И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
19The waters wear the stones; the overflowings thereof wash away the dust of the earth; so Thou destroyest the hope of man.
20Надвлађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
20Thou prevailest for ever against him, and he passeth; Thou changest his countenance, and sendest him away.
21Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
21His sons come to honour, and he knoweth it not; and they are brought low, but he regardeth them not.
22Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
22But his flesh grieveth for him, and his soul mourneth over him.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.