Job 9
Clementine Vulgate, 1598Translation
Clementine Vulgate, 1598
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Et respondens Job, ait:
1А Јов одговори и рече:
2[Vere scio quod ita sit, et quod non justificetur homo compositus Deo.
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3Si voluerit contendere cum eo, non poterit ei respondere unum pro mille.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4Sapiens corde est, et fortis robore: quis restitit ei, et pacem habuit?
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5Qui transtulit montes, et nescierunt hi quos subvertit in furore suo.
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6Qui commovet terram de loco suo, et columnæ ejus concutiuntur.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7Qui præcipit soli, et non oritur, et stellas claudit quasi sub signaculo.
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8Qui extendit cælos solus, et graditur super fluctus maris.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9Qui facit Arcturum et Oriona, et Hyadas et interiora austri.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10Qui facit magna, et incomprehensibilia, et mirabilia, quorum non est numerus.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11Si venerit ad me, non videbo eum; si abierit, non intelligam.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12Si repente interroget, quis respondebit ei? vel quis dicere potest: Cur ita facis?
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13Deus, cujus iræ nemo resistere potest, et sub quo curvantur qui portant orbem.
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14Quantus ergo sum ego, ut respondeam ei, et loquar verbis meis cum eo?
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15qui etiam si habuero quippiam justum, non respondebo: sed meum judicem deprecabor.
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16Et cum invocantem exaudierit me, non credo quod audierit vocem meam.
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17In turbine enim conteret me, et multiplicabit vulnera mea, etiam sine causa.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18Non concedit requiescere spiritum meum, et implet me amaritudinibus.
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19Si fortitudo quæritur, robustissimus est; si æquitas judicii, nemo audet pro me testimonium dicere.
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20Si justificare me voluero, os meum condemnabit me; si innocentem ostendero, pravum me comprobabit.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21Etiam si simplex fuero, hoc ipsum ignorabit anima mea, et tædebit me vitæ meæ.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22Unum est quod locutus sum: et innocentem et impium ipse consumit.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23Si flagellat, occidat semel, et non de pœnis innocentum rideat.
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24Terra data est in manus impii; vultum judicum ejus operit. Quod si non ille est, quis ergo est?
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25Dies mei velociores fuerunt cursore; fugerunt, et non viderunt bonum.
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26Pertransierunt quasi naves poma portantes; sicut aquila volans ad escam.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27Cum dixero: Nequaquam ita loquar: commuto faciem meam, et dolore torqueor.
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28Verebar omnia opera mea, sciens quod non parceres delinquenti.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29Si autem et sic impius sum, quare frustra laboravi?
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30Si lotus fuero quasi aquis nivis, et fulserint velut mundissimæ manus meæ,
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31tamen sordibus intinges me, et abominabuntur me vestimenta mea.
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32Neque enim viro qui similis mei est, respondebo; nec qui mecum in judicio ex æquo possit audiri.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33Non est qui utrumque valeat arguere, et ponere manum suam in ambobus.
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34Auferat a me virgam suam, et pavor ejus non me terreat.
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35Loquar, et non timebo eum; neque enim possum metuens respondere.]
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.