Job 37
Clementine Vulgate, 1598Translation
Clementine Vulgate, 1598
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1[Super hoc expavit cor meum, et emotum est de loco suo.
1И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
2Audite auditionem in terrore vocis ejus, et sonum de ore illius procedentem.
2Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
3Subter omnes cælos ipse considerat, et lumen illius super terminos terræ.
3Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
4Post eum rugiet sonitus; tonabit voce magnitudinis suæ: et non investigabitur, cum audita fuerit vox ejus.
4За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
5Tonabit Deus in voce sua mirabiliter, qui facit magna et inscrutabilia;
5Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
6qui præcipit nivi ut descendat in terram, et hiemis pluviis, et imbri fortitudinis suæ;
6Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
7qui in manu omnium hominum signat, ut noverint singuli opera sua.
7Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
8Ingredietur bestia latibulum, et in antro suo morabitur.
8Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
9Ab interioribus egredietur tempestas, et ab Arcturo frigus.
9С југа долази олуја, и са севера зима.
10Flante Deo, concrescit gelu, et rursum latissimæ funduntur aquæ.
10Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
11Frumentum desiderat nubes, et nubes spargunt lumen suum.
11И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
12Quæ lustrant per circuitum, quocumque eas voluntas gubernantis duxerit, ad omne quod præceperit illis super faciem orbis terrarum:
12И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
13sive in una tribu, sive in terra sua, sive in quocumque loco misericordiæ suæ eas jusserit inveniri.
13Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
14Ausculta hæc, Job: sta, et considera mirabilia Dei.
14Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
15Numquid scis quando præceperit Deus pluviis, ut ostenderent lucem nubium ejus?
15Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
16Numquid nosti semitas nubium magnas, et perfectas scientias?
16Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
17Nonne vestimenta tua calida sunt, cum perflata fuerit terra austro?
17Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
18Tu forsitan cum eo fabricatus es cælos, qui solidissimi quasi ære fusi sunt.
18Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
19Ostende nobis quid dicamus illi: nos quippe involvimur tenebris.
19Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
20Quis narrabit ei quæ loquor? etiam si locutus fuerit homo, devorabitur.
20Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
21At nunc non vident lucem: subito aër cogetur in nubes, et ventus transiens fugabit eas.
21Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
22Ab aquilone aurum venit, et ad Deum formidolosa laudatio.
22Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
23Digne eum invenire non possumus: magnus fortitudine, et judicio, et justitia: et enarrari non potest.
23Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
24Ideo timebunt eum viri, et non audebunt contemplari omnes qui sibi videntur esse sapientes.]
24Зато Га се боје људи; Не може Га видети никакав мудрац.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.