Job 7
Clementine Vulgate, 1598Translation
Clementine Vulgate, 1598
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1[Militia est vita hominis super terram, et sicut dies mercenarii dies ejus.
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Sicut servus desiderat umbram, et sicut mercenarius præstolatur finem operis sui,
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3sic et ego habui menses vacuos, et noctes laboriosas enumeravi mihi.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Si dormiero, dicam: Quando consurgam? et rursum expectabo vesperam, et replebor doloribus usque ad tenebras.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5Induta est caro mea putredine, et sordibus pulveris cutis mea aruit et contracta est.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Dies mei velocius transierunt quam a texente tela succiditur, et consumpti sunt absque ulla spe.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Memento quia ventus est vita mea, et non revertetur oculus meus ut videat bona.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8Nec aspiciet me visus hominis; oculi tui in me, et non subsistam.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Sicut consumitur nubes, et pertransit, sic qui descenderit ad inferos, non ascendet.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10Nec revertetur ultra in domum suam, neque cognoscet eum amplius locus ejus.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Quapropter et ego non parcam ori meo: loquar in tribulatione spiritus mei; confabulabor cum amaritudine animæ meæ.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Numquid mare ego sum, aut cetus, quia circumdedisti me carcere?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Si dixero: Consolabitur me lectulus meus, et relevabor loquens mecum in strato meo:
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14terrebis me per somnia, et per visiones horrore concuties.
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15Quam ob rem elegit suspendium anima mea, et mortem ossa mea.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Desperavi: nequaquam ultra jam vivam: parce mihi, nihil enim sunt dies mei.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Quid est homo, quia magnificas eum? aut quid apponis erga eum cor tuum?
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18Visitas eum diluculo, et subito probas illum.
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Usquequo non parcis mihi, nec dimittis me ut glutiam salivam meam?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Peccavi; quid faciam tibi, o custos hominum? quare posuisti me contrarium tibi, et factus sum mihimetipsi gravis?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Cur non tollis peccatum meum, et quare non aufers iniquitatem meam? ecce nunc in pulvere dormiam, et si mane me quæsieris, non subsistam.]
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.