Job 7
Louis Segond 1910Translation
Louis Segond 1910
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Le sort de l’homme sur la terre est celui d’un soldat, Et ses jours sont ceux d’un mercenaire.
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Comme l’esclave soupire après l’ombre, Comme l’ouvrier attend son salaire,
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3Ainsi j’ai pour partage des mois de douleur, J’ai pour mon lot des nuits de souffrance.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Je me couche, et je dis: Quand me lèverai-je? Quand finira la nuit? Et je suis rassasié d’agitations jusqu’au point du jour.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5Mon corps se couvre de vers et d’une croûte terreuse, Ma peau se crevasse et se dissout.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Mes jours sont plus rapides que la navette du tisserand, Ils s’évanouissent: plus d’espérance!
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Souviens-toi que ma vie est un souffle! Mes yeux ne reverront pas le bonheur.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8L’œil qui me regarde ne me regardera plus; Ton œil me cherchera, et je ne serai plus.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Comme la nuée se dissipe et s’en va, Celui qui descend au séjour des morts ne remontera pas;
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10Il ne reviendra plus dans sa maison, Et le lieu qu’il habitait ne le connaîtra plus.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11C’est pourquoi je ne retiendrai point ma bouche, Je parlerai dans l’angoisse de mon cœur, Je me plaindrai dans l’amertume de mon âme.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Suis-je une mer, ou un monstre marin, Pour que tu établisses des gardes autour de moi?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Quand je dis: Mon lit me soulagera, Ma couche calmera mes douleurs,
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14C’est alors que tu m’effraies par des songes, Que tu m’épouvantes par des visions.
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15Ah! Je voudrais être étranglé! Je voudrais la mort plutôt que ces os!
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Je les méprise!… je ne vivrai pas toujours… Laisse-moi, car ma vie n’est qu’un souffle.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Qu’est-ce que l’homme, pour que tu en fasses tant de cas, Pour que tu daignes prendre garde à lui,
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18Pour que tu le visites tous les matins, Pour que tu l’éprouves à tous les instants?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Quand cesseras-tu d’avoir le regard sur moi? Quand me laisseras-tu le temps d’avaler ma salive?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Si j’ai péché, qu’ai-je pu te faire, gardien des hommes? Pourquoi me mettre en butte à tes traits? Pourquoi me rendre à charge à moi-même?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Que ne pardonnes-tu mon péché, Et que n’oublies-tu mon iniquité? Car je vais me coucher dans la poussière; Tu me chercheras, et je ne serai plus.
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.