Job 29
Louis Segond 1910Translation
Louis Segond 1910
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Job prit de nouveau la parole sous forme sentencieuse et dit:
1Још настави Јов беседу своју и рече:
2Oh! Que ne puis-je être comme aux mois du passé, Comme aux jours où Dieu me gardait,
2О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3Quand sa lampe brillait sur ma tête, Et que sa lumière me guidait dans les ténèbres!
3Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4Que ne suis-je comme aux jours de ma vigueur, Où Dieu veillait en ami sur ma tente,
4Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5Quand le Tout-Puissant était encore avec moi, Et que mes enfants m’entouraient;
5Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6Quand mes pieds se baignaient dans la crème Et que le rocher répandait près de moi des ruisseaux d’huile!
6Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7Si je sortais pour aller à la porte de la ville, Et si je me faisais préparer un siège dans la place,
7Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8Les jeunes gens se retiraient à mon approche, Les vieillards se levaient et se tenaient debout.
8Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9Les princes arrêtaient leurs discours, Et mettaient la main sur leur bouche;
9Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10La voix des chefs se taisait, Et leur langue s’attachait à leur palais.
10Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11L’oreille qui m’entendait me disait heureux, L’œil qui me voyait me rendait témoignage;
11Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12Car je sauvais le pauvre qui implorait du secours, Et l’orphelin qui manquait d’appui.
12Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13La bénédiction du malheureux venait sur moi; Je remplissais de joie le cœur de la veuve.
13Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14Je me revêtais de la justice et je lui servais de vêtement, J’avais ma droiture pour manteau et pour turban.
14У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15J’étais l’œil de l’aveugle Et le pied du boiteux.
15Око бејах слепом и нога хромом.
16J’étais le père des misérables, J’examinais la cause de l’inconnu;
16Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17Je brisais la mâchoire de l’injuste, Et j’arrachais de ses dents la proie.
17И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18Alors je disais: Je mourrai dans mon nid, Mes jours seront abondants comme le sable;
18Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19L’eau pénétrera dans mes racines, La rosée passera la nuit sur mes branches;
19Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20Ma gloire reverdira sans cesse, Et mon arc rajeunira dans ma main.
20Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21On m’écoutait et l’on restait dans l’attente, On gardait le silence devant mes conseils.
21Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22Après mes discours, nul ne répliquait, Et ma parole était pour tous une bienfaisante rosée;
22После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23Ils comptaient sur moi comme sur la pluie, Ils ouvraient la bouche comme pour une pluie du printemps.
23Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24Je leur souriais quand ils perdaient courage, Et l’on ne pouvait chasser la sérénité de mon front.
24Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25J’aimais à aller vers eux, et je m’asseyais à leur tête; J’étais comme un roi au milieu d’une troupe, Comme un consolateur auprès des affligés.
25Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.