Job 30
Louis Segond 1910Translation
Louis Segond 1910
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Et maintenant!… je suis la risée de plus jeunes que moi, De ceux dont je dédaignais de mettre les pères Parmi les chiens de mon troupeau.
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2Mais à quoi me servirait la force de leurs mains? Ils sont incapables d’atteindre la vieillesse.
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3Desséchés par la misère et la faim, Ils fuient dans les lieux arides, Depuis longtemps abandonnés et déserts;
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4Ils arrachent près des arbrisseaux les herbes sauvages, Et ils n’ont pour pain que la racine des genêts.
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5On les chasse du milieu des hommes, On crie après eux comme après des voleurs.
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6Ils habitent dans d’affreuses vallées, Dans les cavernes de la terre et dans les rochers;
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7Ils hurlent parmi les buissons, Ils se rassemblent sous les ronces.
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8Êtres vils et méprisés, On les repousse du pays.
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9Et maintenant, je suis l’objet de leurs chansons, Je suis en butte à leurs propos.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
10Ils ont horreur de moi, ils se détournent, Ils me crachent au visage.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11Ils n’ont plus de retenue et ils m’humilient, Ils rejettent tout frein devant moi.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12Ces misérables se lèvent à ma droite et me poussent les pieds, Ils se fraient contre moi des sentiers pour ma ruine;
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13Ils détruisent mon propre sentier et travaillent à ma perte, Eux à qui personne ne viendrait en aide;
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14Ils arrivent comme par une large brèche, Ils se précipitent sous les craquements.
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15Les terreurs m’assiègent; Ma gloire est emportée comme par le vent, Mon bonheur a passé comme un nuage.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16Et maintenant, mon âme s’épanche en mon sein, Les jours de la souffrance m’ont saisi.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17La nuit me perce et m’arrache les os, La douleur qui me ronge ne se donne aucun repos,
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18Par la violence du mal mon vêtement perd sa forme, Il se colle à mon corps comme ma tunique.
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19Dieu m’a jeté dans la boue, Et je ressemble à la poussière et à la cendre.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20Je crie vers toi, et tu ne me réponds pas; Je me tiens debout, et tu me lances ton regard.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21Tu deviens cruel contre moi, Tu me combats avec la force de ta main.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22Tu me soulèves, tu me fais voler au-dessus du vent, Et tu m’anéantis au bruit de la tempête.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23Car, je le sais, tu me mènes à la mort, Au rendez-vous de tous les vivants.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24Mais celui qui va périr n’étend-il pas les mains? Celui qui est dans le malheur n’implore-t-il pas du secours?
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25N’avais-je pas des larmes pour l’infortuné? Mon cœur n’avait-il pas pitié de l’indigent?
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26J’attendais le bonheur, et le malheur est arrivé; J’espérais la lumière, et les ténèbres sont venues.
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27Mes entrailles bouillonnent sans relâche, Les jours de la calamité m’ont surpris.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28Je marche noirci, mais non par le soleil; Je me lève en pleine assemblée, et je crie.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29Je suis devenu le frère des chacals, Le compagnon des autruches.
29Брат постах змајевима и друг совама.
30Ma peau noircit et tombe, Mes os brûlent et se dessèchent.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31Ma harpe n’est plus qu’un instrument de deuil, Et mon chalumeau ne peut rendre que des sons plaintifs.
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.