Job 30
Berean Standard BibleTranslation
Berean Standard Bible
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1“But now they mock me, men younger than I am, whose fathers I would have refused to entrust with my sheep dogs.
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2What use to me was the strength of their hands, since their vigor had left them?
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3Gaunt from poverty and hunger, they gnawed the dry land, and the desolate wasteland by night.
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4They plucked mallow among the shrubs, and the roots of the broom tree were their food.
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5They were banished from among men, shouted down like thieves,
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6so that they lived on the slopes of the wadis, among the rocks and in holes in the ground.
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7They cried out among the shrubs and huddled beneath the nettles.
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8A senseless and nameless brood, they were driven off the land.
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9And now they mock me in song; I have become a byword among them.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
10They abhor me and keep far from me; they do not hesitate to spit in my face.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11Because God has unstrung my bow and afflicted me, they have cast off restraint in my presence.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12The rabble arises at my right; they lay snares for my feet and build siege ramps against me.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13They tear up my path; they profit from my destruction, with no one to restrain them.
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14They advance as through a wide breach; through the ruins they keep rolling in.
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15Terrors are turned loose against me; they drive away my dignity as by the wind, and my prosperity has passed like a cloud.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16And now my soul is poured out within me; days of affliction grip me.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17Night pierces my bones, and my gnawing pains never rest.
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18With great force He grasps my garment; He seizes me by the collar of my tunic.
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19He throws me into the mud, and I have become like dust and ashes.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20I cry out to You for help, but You do not answer; when I stand up, You merely look at me.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21You have ruthlessly turned on me; You oppose me with Your strong hand.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22You snatch me up into the wind and drive me before it; You toss me about in the storm.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23Yes, I know that You will bring me down to death, to the place appointed for all the living.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24Yet no one stretches out his hand to a ruined man when he cries for help in his distress.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25Have I not wept for those in trouble? Has my soul not grieved for the needy?
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26But when I hoped for good, evil came; when I looked for light, darkness fell.
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27I am churning within and cannot rest; days of affliction confront me.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28I go about blackened, but not by the sun. I stand up in the assembly and cry for help.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29I have become a brother of jackals, a companion of ostriches.
29Брат постах змајевима и друг совама.
30My skin grows black and peels, and my bones burn with fever.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31My harp is tuned to mourning and my flute to the sound of weeping.
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.