Job 30
Clementine Vulgate, 1598Translation
Clementine Vulgate, 1598
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1[Nunc autem derident me juniores tempore, quorum non dignabar patres ponere cum canibus gregis mei:
1А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2quorum virtus manuum mihi erat pro nihilo, et vita ipsa putabantur indigni:
2А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3egestate et fame steriles, qui rodebant in solitudine, squallentes calamitate et miseria.
3Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4Et mandebant herbas, et arborum cortices, et radix juniperorum erat cibus eorum:
4Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5qui de convallibus ista rapientes, cum singula reperissent, ad ea cum clamore currebant.
5Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6In desertis habitabant torrentium, et in cavernis terræ, vel super glaream:
6Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7qui inter hujuscemodi lætabantur, et esse sub sentibus delicias computabant:
7По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8filii stultorum et ignobilium, et in terra penitus non parentes.
8Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9Nunc in eorum canticum versus sum, et factus sum eis in proverbium.
9И њима сам сада песма, и постах им прича.
10Abominantur me, et longe fugiunt a me, et faciem meam conspuere non verentur.
10Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11Pharetram enim suam aperuit, et afflixit me, et frenum posuit in os meum.
11Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12Ad dexteram orientis calamitates meæ illico surrexerunt: pedes meos subverterunt, et oppresserunt quasi fluctibus semitis suis.
12С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13Dissipaverunt itinera mea; insidiati sunt mihi, et prævaluerunt: et non fuit qui ferret auxilium.
13Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14Quasi rupto muro, et aperta janua, irruerunt super me, et ad meas miserias devoluti sunt.
14Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15Redactus sum in nihilum: abstulisti quasi ventus desiderium meum, et velut nubes pertransiit salus mea.
15Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16Nunc autem in memetipso marcescit anima mea, et possident me dies afflictionis.
16И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17Nocte os meum perforatur doloribus, et qui me comedunt, non dormiunt.
17Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18In multitudine eorum consumitur vestimentum meum, et quasi capito tunicæ succinxerunt me.
18Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19Comparatus sum luto, et assimilatus sum favillæ et cineri.
19Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20Clamo ad te, et non exaudis me: sto, et non respicis me.
20Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21Mutatus es mihi in crudelem, et in duritia manus tuæ adversaris mihi.
21Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22Elevasti me, et quasi super ventum ponens; elisisti me valide.
22Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23Scio quia morti trades me, ubi constituta est domus omni viventi.
23Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24Verumtamen non ad consumptionem eorum emittis manum tuam: et si corruerint, ipse salvabis.
24Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25Flebam quondam super eo qui afflictus erat, et compatiebatur anima mea pauperi.
25Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26Expectabam bona, et venerunt mihi mala: præstolabar lucem, et eruperunt tenebræ.
26Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27Interiora mea efferbuerunt absque ulla requie: prævenerunt me dies afflictionis.
27Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28Mœrens incedebam sine furore; consurgens, in turba clamabam.
28Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29Frater fui draconum, et socius struthionum.
29Брат постах змајевима и друг совама.
30Cutis mea denigrata est super me, et ossa mea aruerunt præ caumate.
30Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31Versa est in luctum cithara mea, et organum meum in vocem flentium.]
31Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.