Job 7
JPS Tanakh (Jewish Publication Society, 1917)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Is there not a time of service to man upon earth? And are not his days like the days of a hireling?
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2As a servant that eagerly longeth for the shadow, and as a hireling that looketh for his wages;
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3So am I made to possess — months of vanity, and wearisome nights are appointed to me.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4When I lie down, I say: 'When shall I arise?' But the night is long, and I am full of tossings to and fro unto the dawning of the day.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5My flesh is clothed with worms and clods of dust; my skin closeth up and breaketh out afresh.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6My days are swifter than a weaver's shuttle, and are spent without hope.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7O remember that my life is a breath; mine eye shall no more see good.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8The eye of him that seeth me shall behold me no more; while Thine eyes are upon me, I am gone.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9As the cloud is consumed and vanisheth away, so he that goeth down to the grave shall come up no more.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10He shall return no more to his house, neither shall his place know him any more.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Therefore I will not refrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Am I a sea, or a sea-monster, that Thou settest a watch over me?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13When I say: 'My bed shall comfort me, my couch shall ease my complaint';
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14Then Thou scarest me with dreams, and terrifiest me through visions;
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15So that my soul chooseth strangling, and death rather than these my bones.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16I loathe it; I shall not live alway; let me alone; for my days are vanity.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17What is man, that Thou shouldest magnify him, and that Thou shouldest set Thy heart upon him,
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18And that Thou shouldest remember him every morning, and try him every moment?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19How long wilt Thou not look away from me, nor let me alone till I swallow down my spittle?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20If I have sinned, what do I unto Thee, O Thou watcher of men? Why hast Thou set me as a mark for Thee, so that I am a burden to myself?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21And why dost Thou not pardon my transgression, and take away mine iniquity? For now shall I lie down in the dust; and Thou wilt seek me, but I shall not be.
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.