Job 9
JPS Tanakh (Jewish Publication Society, 1917)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Then Job answered and said:
1А Јов одговори и рече:
2Of a truth I know that it is so; and how can man be just with God?
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3If one should desire to contend with Him, he could not answer Him one of a thousand.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4He is wise in heart, and mighty in strength; who hath hardened himself against Him, and prospered?
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5Who removeth the mountains, and they know it not, when He overturneth them in His anger.
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6Who shaketh the earth out of her place, and the pillars thereof tremble.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7Who commandeth the sun, and it riseth not; and sealeth up the stars.
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8Who alone stretcheth out the heavens, and treadeth upon the waves of the sea.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9Who maketh the Bear, Orion, and the Pleiades, and the chambers of the south.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10Who doeth great things past finding out; yea, marvellous things without number.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11Lo, He goeth by me, and I see Him not. He passeth on also, but I perceive Him not.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12Behold, He snatcheth away, who can hinder Him? Who will say unto Him: 'What doest Thou?'
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13God will not withdraw His anger; the helpers of Rahab did stoop under Him.
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14How much less shall I answer Him, and choose out my arguments with Him?
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15Whom, though I were righteous, yet would I not answer; I would make supplication to Him that contendeth with me.
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16If I had called, and He had answered me; yet would I not believe that He would hearken unto my voice —
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17He that would break me with a tempest, and multiply my wounds without cause;
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18That would not suffer me to take my breath, but fill me with bitterness.
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19If it be a matter of strength, lo, He is mighty! and if of justice, who will appoint me a time?
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20Though I be righteous, mine own mouth shall condemn me; though I be innocent, He shall prove me perverse.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21I am innocent — I regard not myself, I despise my life.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22It is all one — therefore I say: He destroyeth the innocent and the wicked.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23If the scourge slay suddenly, He will mock at the calamity of the guiltless.
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24The earth is given into the hand of the wicked; he covereth the faces of the judges thereof; if it be not He, who then is it?
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25Now my days are swifter than a runner; they flee away, they see no good.
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26They are passed away as the swift ships; as the vulture that swoopeth on the prey.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27If I say: 'I will forget my complaint, I will put off my sad countenance, and be of good cheer',
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28I am afraid of all my pains, I know that Thou wilt not hold me guiltless.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29I shall be condemned; why then do I labour in vain?
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30If I wash myself with snow water, and make my hands never so clean;
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31Yet wilt Thou plunge me in the ditch, and mine own clothes shall abhor me.
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32For He is not a man, as I am, that I should answer Him, that we should come together in judgment.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33There is no arbiter betwixt us, that might lay his hand upon us both.
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34Let Him take His rod away from me, and let not His terror make me afraid;
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35Then would I speak, and not fear Him; for I am not so with myself.
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.