Job 9
Douay-Rheims Bible, American Edition (1899)Translation
Douay-Rheims Bible, American Edition (1899)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1And Job answered, and said:
1А Јов одговори и рече:
2Indeed I know it is so, and that man cannot be justified compared with God.
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3If he will contend with him, he cannot answer him one for a thousand.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4He is wise in heart, and mighty in strength: who hath resisted him, and hath had peace?
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5Who hath removed mountains, and they whom he overthrew in his wrath, knew it not.
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6Who shaketh the earth out of her place, and the pillars thereof tremble.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7Who commandeth tile sun and it riseth not: and shutteth up the stars as it were under a seal:
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8Who alone spreadeth out the heavens, and walketh upon the waves of the sea.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9Who maketh Arcturus, and Orion, and Hyades, and the inner parts of the south.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10Who doth things great and incomprehensible, and wonderful, of which there is no number.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11If he come to me, I shall not see him: if he depart I shall not understand.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12If he examine on a sudden, who shall answer him? or who can say: Why dost thou so?
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13God, whose wrath no mall can resist, and under whom they stoop that bear up the world.
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14What am I then, that I should answer him, and have words with him?
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15I, who although I should have any just thing, would not answer, but would make supplication to my judge.
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16And if he should hear me when I call, I should not believe that he had heard my voice.
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17For he shall crush me in a whirlwind, and multiply my wounds even without cause.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18He alloweth not my spirit to rest, and he filleth me with bitterness.
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19If strength be demanded, he is most strong: if equity of judgment, no man dare bear witness for me.
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20If I would justify myself, my own mouth shall condemn me: if I would shew myself innocent, he shall prove me wicked.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21Although I should be simple, even this my soul shall be ignorant of, and I shall be weary of my life.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22One thing there is that I have spoken, both the innocent and the wicked he consumeth.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23If he scourge, let him kill at once, and not laugh at the pains of the innocent.
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24The earth is given into the hand of the wicked, he covereth the face of the judges thereof: and if it be not he, who is it then?
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25My days have been swifter than a post: they have fled away and have not seen good.
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26They have passed by as ships carrying fruits, as an eagle flying to the prey.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27If I say: I will not speak so: I change my face, and am tormented with sorrow.
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28I feared all my works, knowing that thou didst not spare the offender.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29But if so also I am wicked, why have I laboured in vain?
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30If I be washed as it were with snow waters, and my hands shall shine ever so clean:
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31Yet thou shalt plunge me in filth, and my garments shall abhor me,
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32For I shall not answer a man that is like myself: nor one that may be heard with me equally in judgment.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33There is none that may be able to reprove both, and to put his hand between both.
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34Let him take his rod away from me, and let not his fear terrify me.
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35I will speak, and will not fear him: for I cannot answer while I am in fear.
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.