Jób 9
Kralice Bible (1613)Translation
Kralice Bible (1613)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Odpověděv pak Job, řekl:
1А Јов одговори и рече:
2I ovšem vím, žeť tak jest; nebo jak by mohl člověk spravedliv býti před Bohem silným?
2Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3A chtěl-li by se hádati s ním, nemohl by jemu odpovědíti ani na jedno z tisíce slov.
3Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4Moudrého jest srdce a silný v moci. Kdo zatvrdiv se proti němu, pokoje užil?
4Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5On přenáší hory, než kdo shlédne, a podvrací je v prchlivosti své.
5Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6On pohybuje zemí z místa jejího, tak že se třesou sloupové její.
6Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7On když zapovídá slunci, nevychází, a hvězdy zapečeťuje.
7Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8On roztahuje nebe sám, a šlapá po vlnách mořských.
8Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9On učinil Arktura, Oriona, Kuřátka a hvězdy skryté na poledne.
9Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10On činí věci veliké, a to nevystižitelné a divné, jimž není počtu.
10Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11Ano jde-li mimo mne, tedy nevidím; ovšem když pomíjí, neznamenám ho.
11Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12Tolikéž jestliže co uchvátí, kdo mu to rozkáže navrátiti? Kdo dí jemu: Co činíš?
12Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13Nezdržel-li by Bůh hněvu svého, klesli by před ním spolu spuntovaní, jakkoli mocní.
13Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14Jakž bych já tedy jemu odpovídati, a jaká slova svá proti němu vyhledati mohl?
14А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15Kterémuž, bych i spravedliv byl, nebudu odpovídati, ale před soudcím svým pokořiti se budu.
15Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16Ač bych pak i volal, a on mi se ozval, neuvěřím, aby vyslyšel hlas můj,
16Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17Poněvadž vichřicí setřel mne, rozmnožil rány mé bez příčiny.
17Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18Aniž mi dá oddechnouti, ale sytí mne hořkostmi.
18Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19Obrátil-li bych se k moci, aj, onť jest nejsilnější; pakli k soudu, kdo mi rok složí?
19Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20Jestliže se za spravedlivého stavěti budu, ústa má potupí mne; pakli za upřímého, převráceného mne býti ukáží.
20Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21Jsem-li upřímý, nebudu věděti toho; nenáviděti budu života svého.
21Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22Jediná jest věc, pročež jsem to mluvil, že upřímého jako bezbožného on zahlazuje.
22Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23Jestliže bičem náhle usmrcuje, zkušování nevinných se posmívá;
23Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24Země dána bývá v ruku bezbožného, tvář soudců jejich zakrývá: jestliže ne on, kdož jiný jest?
24Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25Dnové pak moji rychlejší byli nežli posel; utekli, aniž viděli dobrých věcí.
25Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26Pominuli jako prudké lodí, jako orlice letící na pastvu.
26Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27Dím-li: Zapomenu se na své naříkání, zanechám horlení svého, a posilím se:
27Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28Lekám se všech bolestí svých, vida, že mne jich nezprostíš.
28Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29Jestli jsem bezbožný, pročež bych nadarmo pracoval?
29Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30Ano bych se i umyl vodou sněžnou, a očistil mýdlem ruce své,
30Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31Tedy v jámě pohřížíš mne, tak že se ode mne zprzní i to roucho mé.
31Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32Nebo Bůh není člověkem jako já, jemuž bych odpovídati mohl, a abychom vešli spolu v soud.
32Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33Aniž máme prostředníka mezi sebou, kterýž by rozhodl nás oba.
33Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34Kdyby odjal ode mne prut svůj, a strach jeho aby mne nekormoutil,
34Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35Tehdáž bych mluvil, a nebál bych se, poněvadž není toho tak při mně.
35Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.