Jób 31
Kralice Bible (1613)Translation
Kralice Bible (1613)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Smlouvu jsem učinil s očima svýma, a proč bych hleděl na pannu?
1Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
2Nebo jaký jest díl od Boha s hůry, aneb dědictví od Všemohoucího s výsosti?
2Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
3Zdaliž zahynutí nešlechetnému a pomsta zázračná činitelům nepravosti připravena není?
3Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
4Zdaliž on nevidí cest mých, a všech kroků mých nepočítá?
4Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
5Obíral-li jsem se s neupřímostí, a chvátala-li ke lsti noha má:
5Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
6Nechť mne zváží na váze spravedlnosti, a přezví Bůh upřímost mou.
6Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
7Uchýlil-li se krok můj s cesty, a za očima mýma odešlo-li srdce mé, a rukou mých chytila-li se jaká poškvrna:
7Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
8Tedy co naseji, nechť jiný sní, a výstřelkové moji ať jsou vykořeněni.
8Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
9Jestliže se dalo přivábiti srdce mé k ženě, a u dveří bližního svého činil-li jsem úklady:
9Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
10Nechť mele jinému žena má, a nad ní ať se schylují jiní.
10Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
11Neboť jest to nešlechetnost, a nepravost odsudku hodná.
11Јер је то грдило и безакоње за судије.
12Oheň ten zajisté by až do zahynutí žral, a všecku úrodu mou vykořenil.
12Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
13Nechtěl-li jsem státi k soudu s služebníkem svým aneb děvkou svou v rozepři jejich se mnou?
13Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
14Nebo co bych činil, kdyby povstal Bůh silný? A kdyby vyhledával, co bych odpověděl jemu?
14Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
15Zdali ten, kterýž mne v břiše učinil, neučinil i jeho? A nesformoval nás hned v životě jeden a týž?
15Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
16Odepřel-li jsem žádosti nuzných, a oči vdovy jestliže jsem kormoutil?
16Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
17A jedl-li jsem skyvu svou sám, a nejedl-li i sirotek z ní?
17И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
18Poněvadž od mladosti mé rostl se mnou jako u otce, a od života matky své býval jsem vdově za vůdce.
18Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
19Díval-li jsem se na koho, že by hynul, nemaje šatů, a nuzný že by neměl oděvu?
19Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
20Nedobrořečila-li mi bedra jeho, že rounem beranů mých se zahřel?
20Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
21Opřáhl-li jsem na sirotka rukou svou, když jsem v bráně viděl pomoc svou:
21Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
22Lopatka má od svých plecí nechť odpadne, a ruka má z kloubu svého ať se vylomí.
22Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
23Nebo jsem se bál, aby mne Bůh nesetřel, jehož bych velebnosti nikoli neznikl.
23Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
24Skládal-li jsem v zlatě naději svou, aneb hrudě zlata říkal-li jsem: Doufání mé?
24Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
25Veselil-li jsem se z toho, že bylo rozmnoženo zboží mé, a že ho množství nabyla ruka má?
25Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
26Hleděl-li jsem na světlost slunce svítícího, a na měsíc spanile chodící,
26Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
27Tak že by se tajně dalo svésti srdce mé, a že by líbala ústa má ruku mou?
27И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
28I toť by byla nepravost odsudku hodná; neboť bych tím zapíral Boha silného nejvyššího.
28И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
29Radoval-li jsem se z neštěstí toho, kterýž mne nenáviděl, a plésal-li jsem, když se mu zle vedlo?
29Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
30Nedopustilť jsem zajisté hřešiti ani ústům svým, abych zlořečení žádal duši jeho.
30Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
31Jestliže neříkala čeládka má: Ó by nám dal někdo masa toho; nemůžeme se ani najísti?
31Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
32Nebo vně nenocoval host, dvéře své pocestnému otvíral jsem.
32Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
33Přikrýval-li jsem jako jiní lidé přestoupení svá, skrývaje v skrýši své nepravost svou?
33Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
34A ač bych byl mohl škoditi množství velikému, ale pohanění rodů děsilo mne; protož jsem mlčel, nevycházeje ani ze dveří.
34Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
35Ó bych měl toho, kterýž by mne vyslyšel. Ale aj, totoť jest znamení mé: Všemohoucí sám bude odpovídati za mne, a kniha, kterouž sepsal odpůrce můj.
35О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
36Víť Bůh, nenosil-li bych ji na rameni svém, neotočil-li bych ji sobě místo koruny.
36Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
37Počet kroků svých oznámil bych jemu, jako kníže přiblížil bych se k němu.
37Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
38Jestliže proti mně země má volala, tolikéž i záhonové její plakali,
38Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
39Jídal-li jsem úrody její bez peněz, a duši držitelů jejich přivodil-li jsem k vzdychání:
39Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
40Místo pšenice nechť vzejde trní, a místo ječmene koukol.
40Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
41Skonávají se slova Jobova.
no verse 41 in this text
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.