Jób 7
Kralice Bible (1613)Translation
Kralice Bible (1613)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Zdaliž nemá vyměřeného času člověk na zemi? A dnové jeho jako dnové nájemníka.
1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Jako služebník, kterýž touží po stínu, a jako nájemník, jenž očekává skonání díla svého:
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3Tak jsou mi dědičně přivlastněni měsícové marní, a noci plné trápení jsou mi odečteny.
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Jestliže ležím, říkám: Kdy vstanu? A pomine noc? Tak pln bývám myšlení až do svitání.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5Tělo mé odíno jest červy a strupem i prachem, kůže má puká se a rozpouští.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Dnové moji rychlejší byli nežli člunek tkadlce, nebo stráveni jsou bez prodlení.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Rozpomeň se, ó Pane, že jako vítr jest život můj, a oko mé že více neuzří dobrých věcí,
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8Aniž mne spatří oko, jenž mne vídalo. Oči tvé budou ke mně, a mne již nebude.
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Jakož oblak hyne a mizí, tak ten, kterýž sstupuje do hrobu, nevystoupí zase,
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10Aniž se opět navrátí do domu svého, aniž ho již více pozná místo jeho.
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Protož nemohuť já zdržeti úst svých, mluvím v ssoužení ducha svého, naříkám v hořkosti duše své.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Zdali jsem já mořem čili velrybem, že jsi mne stráží osadil?
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Když myslím: Potěší mne lůže mé, poodejme naříkání mého postel má:
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14Tedy mne strašíš sny, a viděními děsíš mne,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15Tak že sobě zvoluje zaškrcení duše má, a smrt nad život.
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Mrzí mne, nebuduť déle živ. Poodstupiž ode mne, nebo marní jsou dnové moji.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Co jest člověk, že ho sobě tak vážíš, a že tak o něj pečuješ?
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18A že ho navštěvuješ každého jitra, a každé chvíle jej zkušuješ?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Dokudž se neodvrátíš ode mne, a nedáš mi aspoň polknouti mé sliny?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Zhřešil jsem, což mám učiniti, ó strážce lidský? Proč jsi mne položil za cíl sobě, tak abych sám sobě byl břemenem?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Nýbrž proč neodejmeš přestoupení mého, a neodpustíš nepravosti mé? Nebo již v zemi lehnu. Potom bys mne i pilně hledal, nebude mne.
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.