Job 4
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Elifaz van Teman nam het woord, en sprak:
1Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2Zullen wij het woord tot u richten, tot u, zo verslagen? Maar wie zou zijn woorden kunnen bedwingen?
2Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3Zie, zelf hebt ge velen terecht gewezen, En slappe handen gesterkt;
3Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4Uw woorden hebben struikelenden opgericht, Knikkende knieën hebt ge spierkracht verleend:
4Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5Maar nu het ú overkomt, nu zijt ge verslagen, Nu het ú treft, verbijsterd!
5А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6Was dan uw vroomheid niet uw hoop, Uw onberispelijke wandel niet uw vertrouwen?
6Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7Denk eens na: wie kwam ooit onschuldig om, Of waar ter wereld werden rechtvaardigen verdelgd?
7Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8Ik heb altijd gezien: Die onheil ploegen En rampspoed zaaien, die oogsten ze ook!
8Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9Door Gods adem gaan ze te gronde, Door zijn ziedende gramschap komen ze om:
9Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10Het gebrul van den leeuw en het gehuil van den luipaard verstomt. De tanden der leeuwenwelpen worden stuk gebroken;
10Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11De leeuwin komt om bij gebrek aan prooi, De jongen van de leeuwinnen worden uiteen gejaagd!
11Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12Eens drong een woord in het diepste geheim tot mij door En mijn oor ving er het gefluister van op.
12Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13Het was in een nachtgezicht, uit dromen geboren, Wanneer een diepe slaap de mensen bevangt:
13У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14Schrik en siddering grepen mij aan, En al mijn beenderen rilden van angst;
14Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15Een ademtocht streek langs mijn gelaat, En deed mijn haren ten berge rijzen.
15И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16Daar stond er één voor mij, Wiens gelaat ik niet kon herkennen; Een gestalte zweefde voor mijn oog, En ik hoorde het fluisteren van een stem:
16Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17Is een mens ooit rechtvaardig voor God, Een mensenkind rein voor zijn Schepper?
17Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18Zie, zelfs op zijn dienaars kan Hij niet bouwen, Zelfs in zijn engelen ontdekt Hij gebreken.
18Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19Hoeveel te meer in hen, die lemen hutten bewonen, Wier fundament in het stof is gelegd, En die als motten worden doodgetrapt,
19А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20Van ‘s morgens tot ‘s avonds te pletter gedrukt; Die zonder dat men er acht op slaat, Voor eeuwig vergaan;
20Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21Die, als hun tentpin wordt uitgerukt, Gaan sterven, eer zij het weten!
21Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.