Job 16
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Job antwoordde, en sprak:
1А Јов одговори и рече:
2Zulke beweringen heb ik nu al meer dan genoeg gehoord; Gij zijt allemaal onuitstaanbare troosters!
2Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3Komt er dan nooit een eind aan die bluf, Wat prikkelt u toch, om te praten?
3Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4Ik zou juist eender als gij kunnen spreken, Waart gij in mijn plaats; Mooie woorden tegen u kunnen zeggen, Het hoofd over u kunnen schudden;
4И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5U met de mond kunnen troosten, En met de lippen beklagen.
5Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6Als ik spreek, wordt mijn leed er niet door verminderd; Maar wat komt er van mij, als ik zwijg?
6Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7De kwaadwillige zou mij aanstonds weerloos maken En heel zijn bent greep mij aan;
7А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8Mijn lasteraar zou tegen mij getuigen, Tegen mij optreden, mij aanklagen;
8Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9Zijn toorn verscheurt en bestookt mij, Hij knerst de tanden tegen mij! Mijn tegenstanders zouden mij met hun ogen doorboren,
9Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10Hun monden tegen mij opensperren, Smadelijk mij op de wangen slaan, Als één man tegen mij optrekken!
10Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11Want God levert mij aan deugnieten over, En werpt mij in de handen der bozen;
11Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12Ik leefde in vrede: Hij heeft me gebroken, Bij de nek gegrepen en neergesmakt; Hij heeft mij tot zijn doelwit gemaakt,
12Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13Zijn pijlen snorren om mij heen; Meedogenloos doorboort Hij mijn nieren, En stort mijn gal over de bodem uit.
13Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14Hij schiet mij de ene bres na de andere, Als een krijgsheld stormt Hij op mij los;
14Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15Ik heb een rouwkleed over mijn huid genaaid, Mijn hoorn in het stof laten zakken;
15Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16Mijn gelaat is rood van het wenen, En over mijn wimpers ligt de schaduw des doods.
16Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17Maar omdat er geen geweld aan mijn handen kleeft, Klinkt mijn rein gebed naar omhoog:
17Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18Aarde, houd mijn bloed niet bedekt En smoor mijn jammerklacht niet!
18Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19Maar nog leeft mijn Getuige in de hemel, Mijn pleitbezorger in den hoge!
19И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20Mijn jammeren dringt door tot God, Mijn oog stort tranen voor zijn aanschijn.
20Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21O, mocht er een scheidsrechter zijn tussen den mens en God, Als tussen den mens en zijn naaste!
21О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22Want luttel zijn de jaren, die mij nog resten, Eer ik de weg bewandel, waarlangs men niet terugkeert.
22Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.