Job 24
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Job antwoordde, en sprak Waarom zijn er door den Almachtige dan geen tijden bepaald, En aanschouwen zij, die Hem kennen, zijn dagen niet?
1Зашто Свемогућем нису сакривена времена? И који Га знају, не виде дана Његових?
2Waarom verzetten dan de bozen de grensstenen, En beroven zij kudde en herder?
2Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;
3Ze voeren den ezel der wezen weg, En leggen beslag op het rund van de weduwe;
3Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;
4De berooiden worden van de weg gedrongen, De armen in het land moeten zich allen verbergen;
4Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.
5Als wilde ezels in de woestijn Trekken ze uit, om te zwoegen. Ze zoeken tot de avond naar buit, Maar geen brood voor hun kinderen!
5Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плен; пустиња је храна њима и деци њиховој.
6Ze roven des nachts de oogst van het veld, En zoeken de wijngaard der rijken af.
6Жању њиву и беру виноград који није њихов;
7Naakt overnachten zij, zonder kleed, En zonder dekking tegen de kou;
7Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,
8Ze worden nat door de stortvloed der bergen, Drukken zich tegen de rotsen, omdat de schuilplaats ontbreekt
8Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стени.
9Ze rukken den wees van de moederborst af En nemen den zuigeling der armen tot pand.
9Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.
10Naakt lopen ze rond, ongekleed, Zelf hongerig, moeten ze schoven torsen;
10Голог остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.
11Ze persen de olie tussen twee stenen, Treden de perskuip, maar lijden dorst.
11Који међу њиховим зидовима уље цеде и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.
12Uit de stad stijgt het kermen der stervenden op, En roept de ziel der gewonden om hulp; Maar God luistert niet naar hun smeken, Hùn schenkt Hij geen aandacht!
12Људи у граду уздишу, и душе побијених вичу, а Бог не укида то.
13En schuwen het licht; Ze kennen zijn wegen niet, En blijven niet op zijn paden.
13Они се противе светлости, не знају за путеве њене и не стају на стазама њеним.
14Eer het licht wordt, maakt zich de moordenaar op, Om armen en berooiden te doden; En terwijl het nog nacht is, Sluipt hij rond als een dief.
14Зором устајући крвник убија сиромаха и убогог; а ноћу је као лупеж.
15Het oog van den overspeler maakt van de schemering gebruik; Hij denkt: Geen oog, dat mij ziet; Hij slaat zich een sluier voor het gezicht,
15И око курварово пази на сумрак говорећи: Да ме око не види. И сакрива лице.
16En breekt in het donker de huizen in. Maar zij sluiten zich op overdag, En willen van het daglicht niet weten;
16Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забележе; не знају за светлост.
17Voor hen allen is de morgen als de schaduw des doods, Zodra het licht wordt, overvalt hen de doodschrik!
17Јер је зора њима свима сен смртни; ако их ко позна, страх их је сена смртног.
18Die anderen vluchten weg voor de dag Zijn erfdeel ligt vervloekt in het land, Geen druiventreder trekt naar zijn wijnberg;
18Брзи су као поврх воде, проклет је део њихов на земљи; неће видети пута виноградског.
19Zoals droogte en hitte het sneeuwwater slurpen, Zo slurpt de onderwereld den zondaar op.
19Као што суша и врућина граби воде снежне, тако гроб грешнике.
20Door de moederschoot wordt hij vergeten, De wormen smullen van hem; Zijn naam wordt niet langer herdacht, Zijn ongerechtigheid geknakt als een boom.
20Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.
21Hij mishandelt de onvruchtbare, haar die niet baart, En behandelt de weduwe niet goed:
21Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.
22Maar Hij, die tyrannen verplettert, Zal het wreken door zijn kracht!
22Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.
23Hij is van zijn leven niet zeker, Gebroken de steun, waarop hij zich stut, En op zijn wegen ellende:
23Да му Бог да у шта ће се поуздати; али очи Његове пазе на њихове путе.
24Een korte tijd rijst hij omhoog, dan is hij niet meer. Hij verdort als een kwijnende plant, Verlept als de top van een aar!
24Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсецају се.
25Is het niet waar, wie overtuigt mij van leugen, En wie ontzenuwt mijn betoog?
25Није ли тако? Ко ће ме утерати у лаж и обратити у ништа речи моје?
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.