Job 19
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Job antwoordde, en sprak:
1А Јов одговори и рече:
2Hoe lang nog blijft gij mij krenken, En mij onder woorden verpletteren?
2Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3Tien keer beschimpt gij mij reeds, En kwelt gij mij schaamteloos.
3Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4Zelfs al had ik mij werkelijk misdragen, Dan raakt het wangedrag mij alleen;
4Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5Gij mist het recht, een grote mond tegen mij op te zetten, Mijn schande mij te verwijten!
5Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6Erkent toch eindelijk, dat God mij kastijdt, En mij in zijn net heeft verstrikt!
6Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7Zie, ik roep: “Geweld!” maar vind geen verhoring, Ik roep om hulp: mij geschiedt geen recht!
7Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8Hij heeft mijn weg versperd: ik kan niet voorbij, En duisternis op mijn paden gelegd;
8Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9Mijn eer heeft Hij mij ontroofd, De kroon mij van het hoofd gerukt.
9Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10Hij heeft mij van alle kant ondermijnd: en daar ga ik heen; Mijn hoop ontworteld als een boom,
10Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11Zijn gramschap tegen mij laten woeden, Mij als zijn vijand behandeld.
11Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12Als één man rukken zijn benden aan, En banen hun weg naar mij heen; Ze legeren zich rond mijn tent, Ze zijn zonder genade!
12Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13Mijn broeders houden zich verre van mij, Mijn bekenden zijn vreemden voor mij;
13Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14Mijn verwanten verdwenen, Mijn gasten zijn mij vergeten.
14Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15Mijn slavinnen zien mij aan voor een vreemde, Ik ben een onbekende voor haar;
15Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16Ik roep mijn slaaf: hij geeft mij geen antwoord, Zelfs al smeek ik er om.
16Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17Mijn vrouw walgt van mijn adem, En ik stink voor mijn zonen;
17Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18Zelfs de kinderen minachten mij, En brutaliseren mij, als ik optreed.
18Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19Al mijn getrouwen verafschuwen mij, Die ik liefhad, keren zich van mij af;
19Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20Mijn vlees teert weg in mijn huid Met mijn tanden knaag ik mijn beenderen af.
20За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21Erbarming, erbarming: gij tenminste, mijn vrienden, Want de hand van God heeft mij geraakt;
21Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22Waarom mij als een hert vervolgen, Nooit verzadigd aan mijn vlees!
22Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23O, werden mijn woorden opgeschreven, Opgetekend in een boek,
23О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24Met een stift van ijzer en lood Voor eeuwig op een rots gegrift:
24Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25Ik weet, dat mijn Verlosser leeft, En ten leste op de aarde verschijnt;
25Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26Dat ik mij zal oprichten achter mijn huid, En van mijn vlees uit, God zal aanschouwen!
26И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27Ja, ik zal Hem aanschouwen, Mijn ogen zullen Hem zien, maar niet meer als vijand; Mijn nieren smachten in mijn schoot,
27Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28En wanneer gij dan zegt: Hoe vervolgen we hem, Welk voorwendsel zullen we tegen hem vinden;
28Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29Ducht dan het zwaard voor uzelf, Want dan zal de Gramschap de bozen verdelgen! Om te weten, of er gerechtigheid is!
29Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.