Лука 18
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Каза им пак и причу како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи,
1Сказав же й приповість їм про те, що треба по всяк час молитись, а не внивати,
2говорећи: У једном граду беше један судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше.
2глаголючи: Один суддя був у якомусь городї, й Бога не бояв ся, і чоловіка не соромив ся.
3А у оном граду беше једна удовица и долажаше к њему говорећи: Не дај ме мом супарнику.
3Вдовиця ж була одна у городї тім, і прийшла до него, кажучи: Помстись за мене над противником моїм.
4И не хтеде задуго. А најпосле рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не срамим,
4І не хотїв довго, потім же каже в собі: Хоч і Бога не боюсь, і чоловіка не соромлюсь,
5но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не досађује.
5то, що докучає менї вдова ся, помщусь за неї, щоб, без перестану ходячи, не докучала менї.
6Тада рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија.
6Рече ж Господь: Слухайте, що суддя неправедний каже!
7А камоли Бог неће одбранити избраних својих који Га моле дан и ноћ?
7Бог же чи не помстив ся б за вибраних своїх, що голосять до Него день і ніч, хоч довго терпить про них?
8Кажем вам да ће их одбранити брзо. Али Син човечији кад дође хоће ли наћи веру на земљи?
8Глаголю вам, що помстить ся за них незабаром. Тільки ж Син чоловічий прийшовши, чи знайде віру на землї?
9А и другима који мишљаху за себе да су праведници и друге уништаваху каза причу ову:
9Сказав же й до инших, що вповали на себе, що вони праведні, та гордували другими, приповість сю:
10Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј и други цариник.
10Два чоловіки ввійшли в церкву помолитись: один Фарисей, а другий митник.
11Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! Хвалим те што ја нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочинци или као овај цариник.
11Фарисей, ставши, так у собі молив ся: Боже, дякую Тобі, що я не такий, як инші люде, здирщики, неправедні, перелюбні, або як оцей митник.
12Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам.
12Я пощу два рази на тиждень, даю десятину з усього, що придбаю.
13А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! Милостив буди мени грешноме.
13А митник, оддалеки ставши, не хотїв і очей до неба звести, а бив у груди себе, кажучи: Боже, милостивий будь менї грішному.
14Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.
14Глаголю вам: пійшов сей до дому свого оправданий більш, нїж той; бо кожен, хто несеть ся вгору, принизить ся; хто ж принижуєть ся, пійде вгору.
15Доношаху к Њему и децу да их се дотакне; а кад видеше ученици, запретише им.
15Приносили ж Йому й дїтей, щоб до них приторкнувсь; бачивши ж ученики, заказували їм.
16А Исус дозвавши их рече: Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божије.
16Ісус же, покликавши їх, рече: Пустїть дїток приходити до мене й не боронїть їм; таких бо царство Боже.
17И кажем вам заиста: који не прими царство Божије као дете, неће ући у њега.
17Істино глаголю вам: Хто не прийме царства Божого, як дитина, не ввійде в него.
18И запита Га један кнез говорећи: Учитељу благи! Шта да учиним да наследим живот вечни?
18І питав Його один старшина, кажучи: Учителю благий, що робивши життє вічнє наслїджу.
19А Исус рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога.
19Рече ж йому Ісус: Чого мене звеш благим? нїхто не благий, тільки один, Бог.
20Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; поштуј оца и матер своју.
20Заповідї знаєш: Не чини перелюбу, Не вбивай, Не кради, Не сьвідкуй криво, Поважай батька твого й матїр твою.
21А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје.
21Він же каже: Се все хоронив я з малку мого.
22А кад то чу Исус рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и хајде за мном.
22Почувши ж се Ісус, рече йому: Ще одного тобі недостає: усе, що маєш, продай та й роздай убогим, і мати меш скарб на небі; та й приходь, ійди слїдом за мною.
23А кад он чу то постаде жалостан, јер беше врло богат.
23Він же, почувши се, став вельми сумний, був бо дуже багатий.
24А кад га виде Исус где постаде жалостан, рече: Како је тешко ући у царство Божије онима који имају богатство!
24Побачивши ж його Ісус, що вельми сумний став, рече: Як тяжко багацтва маючи увійти в царство Боже!
25Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у царство Божије.
25Легше бо верблюдові кріз ушко голки пройти, нїж багатому в царство Боже ввійти.
26А они који слушаху рекоше: Ко се дакле може спасти?
26Казали ж ті, що чули: То хто ж може спастись?
27А Он рече: Шта је у људи немогуће у Бога је могуће.
27Він же рече: Неможливе у людей — можливе у Бога.
28А Петар рече: Ето ми смо оставили све и за Тобом идемо.
28Каже ж Петр: Ось ми покинули все, та й пійшли слїдом за Тобою.
29А Он им рече: Заиста вам кажем: нема ниједнога који би оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу царства ради Божијег,
29Він же рече їм: Істино, істино глаголю вам: Що нема нїкого, хто покинув господу, або родителїв, або братів, або жінку, або дїти задля царства Божого,
30који неће примити више у ово време, и на оном свету живот вечни.
30та й не приняв багато більше часу сього, а в віку будучому життє вічнє.
31Узе пак дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина човечијег.
31Узявши ж дванайцятьох, рече до них: Оце йдемо в Єрусалим, і станеть ся все, що написано через пророків, Синові чоловічому.
32Јер ће Га предати незнабошцима, и наругаће Му се, и ружиће Га, и попљуваће Га,
32Буде бо виданий поганам, і насьміхати муть ся з Него, й зневажати муть Його, й плювати муть на Него,
33и биће Га, и убиће Га; и трећи дан устаће.
33і бивши убють Його; а третього дня воскресне.
34И они ништа од тога не разумеше, и беседа ова беше од њих сакривена, и не разумеше шта им се каза.
34А вони нїчого того не зрозуміли; й було слово се закрите від них, і не розуміли глаголаного.
35А кад се приближи к Јерихону, један слепац сеђаше крај пута просећи.
35Стало ся ж, як наближав ся до Єрихона, один слїпий сидїв при дорозї просячи;
36А кад чу народ где пролази запита: Шта је то?
36чувши ж, що народ йде мимо, спитав, що б се було.
37И казаше му да Исус Назарећанин пролази.
37Сказали ж йому, що Ісус Назарянин іде мимо.
38И повика говорећи: Исусе, сине Давидов! Помилуј ме.
38І покликнув, кажучи: Ісусе, сину Давидів, помилуй мене.
39И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: Сине Давидов! Помилуј ме.
39А ті, що йшли попереду, сварили на него, щоб мовчав; він же ще більш кричав: Сину Давидів, помилуй мене.
40И Исус стаде и заповеди да Му га доведу; а кад Му се приближи, запита га
40Ставши ж Ісус, звелїв його привести до себе; як же наближив ся він, спитав його,
41говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе! Да прогледам.
41глаголючи: Що хочеш, щоб зробив тобі? Він же каже: Господи, щоб прозрів.
42А Исус рече: Прогледај; вера твоја поможе ти.
42А Ісус рече йому: Прозри: віра твоя спасла тебе.
43И одмах прогледа, и пође за Њим хвалећи Бога. И сви људи који видеше хваљаху Бога.
43І зараз прозрів, та й пійшов слїдом за Ним, прославляючи Бога; і ввесь народ, побачивши се, оддав хвалу Богові.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.