Psalmen 10

Lutherbibel 1912

Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic

1HERR, warum trittst du so ferne, verbirgst dich zur Zeit der Not?

1Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

2Weil der Gottlose Übermut treibt, muß der Elende leiden; sie hängen sich aneinander und erdenken böse Tücke.

2С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

3Denn der Gottlose rühmt sich seines Mutwillens, und der Geizige sagt dem Herrn ab und lästert ihn.

3Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.

4Der Gottlose meint in seinem Stolz, er frage nicht darnach; in allen seinen Tücken hält er Gott für nichts.

4Безбожник у обести својој не мари за Господа: „Он не види”. Нема Бога у мислима његовим.

5Er fährt fort mit seinem Tun immerdar; deine Gerichte sind ferne von ihm; er handelt trotzig mit allen seinen Feinden.

5Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

6Er spricht in seinem Herzen: Ich werde nimmermehr darniederliegen; es wird für und für keine Not haben.

6У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.

7Sein Mund ist voll Fluchens, Falschheit und Trugs; seine Zunge richtet Mühe und Arbeit an.

7Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.

8Er sitzt und lauert in den Dörfern; er erwürgt die Unschuldigen heimlich; seine Augen spähen nach dem Armen.

8Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

9Er lauert im Verborgenen wie ein Löwe in der Höhle; er lauert, daß er den Elenden erhasche, und er hascht ihn, wenn er ihn in sein Netz zieht.

9Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

10Er zerschlägt und drückt nieder und stößt zu Boden den Armen mit Gewalt.

10Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

11Er spricht in seinem Herzen: Gott hat's vergessen; er hat sein Antlitz verborgen, er wird's nimmermehr sehen.

11Каже у срцу свом: „Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад.”

12Stehe auf, HERR; Gott, erhebe deine Hand; vergiß der Elenden nicht!

12Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.

13Warum soll der Gottlose Gott lästern und in seinem Herzen sprechen: Du fragest nicht darnach?

13Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

14Du siehest ja, denn du schauest das Elend und den Jammer; es steht in deinen Händen. Die Armen befehlens's dir; du bist der Waisen Helfer.

14Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.

15Zerbrich den Arm des Gottlosen und suche heim das Böse, so wird man sein gottlos Wesen nimmer finden.

15Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.

16Der HERR ist König immer und ewiglich; die Heiden müssen aus seinem Land umkommen.

16Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.

17Das Verlangen der Elenden hörst du, HERR; ihr Herz ist gewiß, daß dein Ohr darauf merket,

17Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

18daß du Recht schaffest dem Waisen und Armen, daß der Mensch nicht mehr trotze auf Erden.

18Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.

Tip: use the ← and → keys to turn chapters.