Psalmen 31
Lutherbibel 1912Translation
Lutherbibel 1912
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Ein Psalm Davids, vorzusingen. HERR, auf dich traue ich, laß mich nimmermehr zu Schanden werden; errette mich durch deine Gerechtigkeit!
1У Тебе се, Господе, уздам; немој ме оставити под срамотом довека, по правди својој избави ме.
2Neige deine Ohren zu mir, eilend hilf mir! Sei mir ein starker Fels und eine Burg, daß du mir helfest!
2Пригни к мени ухо своје, похитај, помози ми. Буди ми камени град, тврда ограда, где бих се спасао.
3Denn du bist mein Fels und meine Burg, und um deines Namens willen wolltest du mich leiten und führen.
3Јер си Ти камена гора моја и ограда моја, имена свог ради води ме и управљај мном.
4Du wollest mich aus dem Netze ziehen, das sie mir gestellt haben; denn du bist meine Stärke.
4Извади ме из мреже коју ми тајно заместише; јер си Ти крепост моја.
5In deine Hände befehle ich meinen Geist; du hast mich erlöst, HERR, du treuer Gott.
5У Твоју руку предајем дух свој; избављао си ме, Господе, Боже истинити!
6Ich hasse, die da halten auf eitle Götzen; ich aber hoffe auf den HERRN.
6Ненавидим оне који поштују пропадљиве идоле; ја се у Господа уздам.
7Ich freue mich und bin fröhlich über deine Güte, daß du mein Elend ansiehst und erkennst meine Seele in der Not
7Радоваћу се и веселити се о милости Твојој, кад погледаш на моју муку, познаш тугу душе моје,
8und übergibst mich nicht in die Hände des Feindes; du stellst meine Füße auf weiten Raum.
8Не даш ме у руку непријатељу, поставиш ноге моје на пространом месту.
9HERR, sei mir gnädig, denn mir ist angst; meine Gestalt ist verfallen vor Trauern, dazu meine Seele und mein Leib.
9Смилуј се на ме, Господе, јер ме је туга; од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје;
10Denn mein Leben hat abgenommen vor Betrübnis und meine Zeit vor Seufzen; meine Kraft ist verfallen vor meiner Missetat, und meine Gebeine sind verschmachtet.
10Ишчиле у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше.
11Es geht mir so übel, daß ich bin eine große Schmach geworden meinen Nachbarn und eine Scheu meinen Verwandten; die mich sehen auf der Gasse, fliehen vor mir.
11Од мноштва непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици беже од мене.
12Mein ist vergessen im Herzen wie eines Toten; ich bin geworden wie ein zerbrochenes Gefäß.
12Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд.
13Denn ich höre, wie mich viele schelten, Schrecken ist um und um; sie ratschlagen miteinander über mich und denken, mir das Leben zu nehmen.
13Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју.
14Ich aber, HERR, hoffe auf dich und spreche: Du bist mein Gott!
14А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој.
15Meine Zeit steht in deinen Händen. Errette mich von der Hand meiner Feinde und von denen, die mich verfolgen.
15У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне.
16Laß leuchten dein Antlitz über deinen Knecht; hilf mir durch deine Güte!
16Покажи светло лице своје слузи свом; спаси ме милошћу својом.
17HERR, laß mich nicht zu Schanden werden; denn ich rufe dich an. Die Gottlosen müssen zu Schanden werden und schweigen in der Hölle.
17Господе! Немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао.
18Verstummen müssen falsche Mäuler, die da reden gegen den Gerechten frech, stolz und höhnisch.
18Нека онеме уста лажљива, која говоре на праведника обесно, охоло и с поругом.
19Wie groß ist deine Güte, die du verborgen hast für die, so dich fürchten, und erzeigest vor den Leuten denen, die auf dich trauen!
19Како је много у Тебе добра, које чуваш за оне који Те се боје, и које дајеш онима који се у Те уздају пред синовима човечијим!
20Du verbirgst sie heimlich bei dir vor jedermanns Trotz; du verdeckst sie in der Hütte vor den zänkischen Zungen.
20Сакриваш их под кров лица свог од буна људских; склањаш их под сен од свадљивих језика.
21Gelobt sei der HERR, daß er hat eine wunderbare Güte mir bewiesen in einer festen Stadt.
21Да је благословен Господ, што ми показа дивну милост као да ме уведе у тврд град!
22Denn ich sprach zu meinem Zagen: Ich bin von deinen Augen verstoßen. Dennoch hörtest du meines Flehens Stimme, da ich zu dir schrie.
22Ја рекох у сметњи својој: Одбачен сам од очију Твојих; али Ти чу молитвени глас мој кад Те призвах.
23Liebet den HERRN, alle seine Heiligen! Die Gläubigen behütet der HERR und vergilt reichlich dem, der Hochmut übt.
23Љубите Господа сви свети Његови; Господ држи веру; и увршено враћа онима који поступају охоло.
24Seid getrost und unverzagt, alle, die ihr des HERRN harret!
24Будите слободни, и нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.