1. Мојсијева 42
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
1А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?
1Кынд а аузит Иаков кэ есте грыу ын Еӂипт, а зис фиилор сэй: „Пентру че стаць ши вэ уйтаць уний ла алций?”
2И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
2Ши а зис: „Ятэ, ауд кэ есте грыу ын Еӂипт; коборыци-вэ ши кумпэраци-не грыу де аколо, ка сэ трэим ши сэ ну мурим.”
3И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
3Зече фраць ай луй Иосиф с-ау коборыт ын Еӂипт ка сэ кумпере грыу.
4А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.
4Иаков н-а тримис ку ей пе Бениамин, фрателе луй Иосиф, де тямэ сэ ну и се ынтымпле врео ненорочире.
5И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.
5Фиий луй Исраел ау венит сэ кумпере ши ей грыу, ымпреунэ ку чей че веняу пентру ачелашь лукру, кэч ын Канаан ера фоамете.
6А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
6Иосиф ера май-маре ын царэ; ел виндя грыу ла тот попорул дин царэ. Фраций луй Иосиф ау венит ши с-ау арункат ку фаца ла пэмынт ынаинтя луй.
7А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.
7Иосиф, кум а вэзут пе фраций сэй, й-а куноскут, дар с-а фэкут кэ ле есте стрэин, ле-а ворбит аспру ши ле-а зис: „Де унде вениць?” Ей ау рэспунс: „Веним дин цара Канаан ка сэ кумпэрэм меринде.”
8Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
8Иосиф а куноскут пе фраций сэй, дар ей ну л-ау куноскут.
9И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.
9Иосиф шь-а адус аминте де виселе пе каре ле висасе ку привире ла ей ши ле-а зис: „Вой сунтець искоаде; аць венит нумай ка сэ черчетаць локуриле слабе але цэрий.”
10А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
10Ей й-ау рэспунс: „Ну, домнул меу, робий тэй ау венит сэ кумпере хранэ.
11Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.
11Ной тоць сунтем фиий ачелуяшь ом; сунтем оамень де трябэ, робий тэй ну сунт искоаде.”
12А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.
12Ел ле-а зис: „Ба ну, аць венит сэ черчетаць локуриле слабе але цэрий.”
13А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.
13Ей ау рэспунс: „Ной, робий тэй, сунтем дойспрезече фраць, фий ай ачелуяшь ом, дин цара Канаан; ши, ятэ, чел май тынэр есте азь ку татэл ностру, яр унул ну май есте ын вяцэ.”
14А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.
14Иосиф ле-а зис: „В-ам спус кэ сунтець искоаде.
15Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.
15Ятэ кум вець фи ынчеркаць. Пе вяца луй Фараон кэ ну вець еши де аич пынэ ну ва вени фрателе востру чел тынэр!
16Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.
16Тримитець пе унул дин вой сэ адукэ пе фрателе востру, яр вой рэмынець ла опрялэ. Кувинтеле воастре вор фи пусе астфел ла ынчеркаре ши вой шти дакэ адевэрул есте ку вой сау ну; алтфел, пе вяца луй Фараон кэ сунтець ниште искоаде.”
17И затвори их у тамницу на три дана.
17Ши й-а арункат пе тоць трей зиле ын темницэ.
18А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
18А трея зи, Иосиф ле-а зис: „Фачець лукрул ачеста, ши вець трэи. Еу мэ тем де Думнезеу!
19Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
19Дакэ сунтець оамень де трябэ, сэ рэмынэ унул дин фраций воштри ынкис ын темница воастрэ, яр чейлалць плекаць, луаць грыу ка сэ вэ хрэниць фамилииле
20Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
20ши адучеци-мь пе фрателе востру чел тынэр, пентру ка ворбеле воастре сэ фие пусе астфел ла ынчеркаре ши сэ скэпаць де моарте.” Ши аша ау фэкут.
21И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
21Ей ау зис атунч унул кэтре алтул: „Да, ам фост виноваць фацэ де фрателе ностру, кэч ам вэзут нелиништя суфлетулуй луй кынд не руга, ши ну л-ам аскултат! Пентру ачея вине песте ной неказул ачеста.”
22А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
22Рубен а луат кувынтул ши ле-а зис: „Ну вэ спуням еу сэ ну фачець о астфел де нелеӂюире фацэ де бэятул ачеста? Дар н-аць аскултат. Акум ятэ кэ ни се чере сокотялэ пентру сынӂеле луй.”
23А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.
23Ей ну штияу кэ Иосиф ый ынцелеӂя, кэч ворбя ку ей принтр-ун тэлмачь.
24А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.
24Иосиф а плекат ла о парте де ла ей ка сэ плынгэ. Ын урмэ с-а ынторс ши ле-а ворбит, апой а луат динтре ей пе Симеон ши а пус сэ-л леӂе ку ланцурь ын фаца лор.
25И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
25Иосиф а порунчит сэ ли се умпле сачий ку грыу, сэ пунэ арӂинтул фиекэруя ын сакул луй ши сэ ли се дя меринде пентру друм. Ши аша с-а фэкут.
26И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
26Ей шь-ау ынкэркат грыул пе мэгарь ши ау плекат.
27А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.
27Унул динтре ей шь-а дескис сакул ка сэ дя нутрец мэгарулуй ын локул унде ау рэмас песте ноапте. А вэзут арӂинтул ла гура сакулуй
28И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?
28ши а зис фрацилор сэй: „Арӂинтул меу ми с-а дат ынапой ши ятэ-л ын сакул меу.” Атунч ли с-а тэят инима ши ау зис унул алтуя, тремурынд: „Че не-а фэкут Думнезеу?”
29И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:
29С-ау ынторс ла татэл лор Иаков, ын цара Канаан, ши й-ау историсит тот че ли се ынтымпласе. Ей ау зис:
30Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.
30„Омул ачела, каре есте домнул цэрий, не-а ворбит аспру ши не-а луат дрепт искоаде.
31А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;
31Ной й-ам спус: ‘Сунтем оамень де трябэ, ну сунтем искоаде.
32било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;
32Сунтем дойспрезече фраць, фий ай татэлуй ностру; унул ну май есте, ши чел май тынэр есте азь ку татэл ностру ын цара Канаан.’
33рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
33Ши омул ачела, каре есте домнул цэрий, не-а зис: ‘Ятэ кум вой куноаште дакэ сунтець оамень де трябэ. Лэсаць ла мине пе унул дин фраций воштри, луаць меринде пентру фамилииле воастре, плекаць
34После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
34ши адучеци-мь пе фрателе востру чел тынэр. Вой шти астфел кэ ну сунтець искоаде, чи сунтець оамень де трябэ; апой вэ вой да ынапой пе фрателе востру ши вець путя сэ стрэбатець цара ын вое.’”
35А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
35Кынд шь-ау голит сачий, ятэ кэ легэтура ку арӂинтул фиекэруя ера ын сакул луй. Ей ши татэл лор ау вэзут легэтуриле ку арӂинтул ши с-ау темут.
36И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
36Татэл лор Иаков ле-а зис: „Вой мэ липсиць де копий: Иосиф ну май есте, Симеон ну май есте ши воиць сэ луаць ши пе Бениамин. Тоате ачестя пе мине мэ ловеск!”
37А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
37Рубен а зис татэлуй сэу: „Сэ-мь оморь пе амындой фиий мей дакэ ну-ць вой адуче ынапой пе Бениамин; дэ-л ын мына мя ши ци-л вой адуче ынапой.”
38А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.
38Иаков а зис: „Фиул меу ну се поате коборы ымпреунэ ку вой; кэч фрателе луй а мурит ши ел а рэмас сингур; дакэ и с-ар ынтымпла врео ненорочире ын кэлэтория пе каре о фачець, ку дурере ымь вець коборы перий мей чей албь ын Локуинца морцилор.”
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.