1. Мојсијева 24
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Cornilescu Bible (1924), Cyrillic script
1А Аврам беше стар и временит, и Господ беше благословио Аврама у свему;
1Авраам ера бэтрын, ынаинтат ын вырстэ, ши Домнул бинекувынтасе пе Авраам ын орьче лукру.
2и рече Аврам слузи свом најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: Метни руку своју под стегно моје,
2Авраам а зис челуй май бэтрын роб дин каса луй, каре ера ынгрижиторул тутурор аверилор луй: „Пуне-ць, те рог, мына суб коапса мя
3да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мом између кћери ових Хананеја, међу којима живим;
3ши те вой пуне сэ журь пе Домнул Думнезеул черулуй ши Думнезеул пэмынтулуй кэ ну вей луа фиулуй меу о невастэ динтре фетеле канааницилор ын мижлокул кэрора локуеск,
4него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мом Исаку.
4чи те вей дуче ын цара ши ла руделе меле сэ ей невастэ фиулуй меу Исаак.”
5А слуга му рече: и ако девојка не хтедбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твог у земљу из које си се иселио?
5Робул й-а рэспунс: „Поате кэ фемея н-аре сэ вря сэ мэ урмезе ын цара ачаста. Ва требуи сэ дук оаре пе фиул тэу ын цара де унде ай ешит ту?”
6А Аврам му рече: Пази да не одведеш сина мог онамо.
6Авраам й-а зис: „Сэ ну каре кумва сэ дучь пе фиул меу аколо!
7Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мог и из земље рода мог, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твом дати земљу ову, Он ће послати анђела свог пред тобом да доведеш жену сину мом оданде.
7Домнул Думнезеул черулуй, каре м-а скос дин каса татэлуй меу ши дин патрия мя, каре мь-а ворбит ши мь-а журат зикынд: ‘Семинцей тале вой да цара ачаста’, ва тримите пе Ынӂерул Сэу ынаинтя та, ши де аколо вей луа о невастэ фиулуй меу.
8Ако ли девојка не хтедбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мог немој одвести онамо.
8Дакэ фемея ну ва вря сэ те урмезе, вей фи дезлегат де журэмынтул ачеста пе каре те пун сэ-л фачь. Ку ничун кип сэ ну дучь ынсэ аколо пе фиул меу.”
9И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару свом, и закле му се за ово.
9Робул шь-а пус мына суб коапса стэпынулуй сэу Авраам ши й-а журат кэ аре сэ пэзяскэ ачесте лукрурь.
10Тада слуга узе десет камила између камила господара свог да иде, јер све благо господара његовог беше под његовом руком; и отишавши дође у Месопотамију до града Нахоровог.
10Робул а луат зече кэмиле динтре кэмилеле стэпынулуй сэу ши а плекат, авынд ку ел тоате лукруриле де прец але стэпынулуй сэу. С-а скулат ши а плекат ын Месопотамия, ын четатя луй Нахор.
11И пусти камиле да полежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
11А лэсат кэмилеле сэ се одихняскэ, ын ӂенункь, афарэ дин четате, лынгэ о фынтынэ. Ера сяра, пе время кынд ес фемеиле сэ скоатэ апэ.
12и рече: Господе Боже господара мог Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мом Авраму.
12Ши а зис: „Доамне, Думнезеул стэпынулуй меу Авраам! Те рог, дэ-мь избындэ астэзь ши ындурэ-Те де стэпынул меу Авраам.
13Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
13Ятэ, стау лынгэ изворул ачеста де апэ, ши фетеле оаменилор дин четате вин сэ скоатэ апэ.
14Којој девојци кажем: Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си наменио слузи свом Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мом.
14Фэ ка фата кэрея ый вой зиче: ‘Плякэ-ць вадра, те рог, ка сэ бяу’ ши каре ва рэспунде: ‘Бя ши ам сэ дау де бэут ши кэмилелор тале’ сэ фие ачея пе каре ай рындуит-о Ту пентру робул Тэу Исаак! Ши прин ачаста вой куноаште кэ Те-ай ындурат де стэпынул меу.”
15И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамовог, дође с крчагом на рамену.
15Ну сфыршисе ел ынкэ де ворбит ши а ешит ку вадра пе умэр Ребека, фата луй Бетуел, фиул Милкэй, неваста луй Нахор, фрателе луй Авраам.
16И беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
16Фата ера фоарте фрумоасэ, ера фечоарэ ши ничун бэрбат н-авусесе легэтурь ку еа. Еа с-а коборыт ла извор, шь-а умплут вадра ши с-а суит ярэшь.
17а слуга искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчага твог.
17Робул а алергат ынаинтя ей ши а зис: „Дэ-мь, те рог, сэ бяу пуцинэ апэ дин вадра та.”
18А она рече: На пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
18„Бя, домнул меу”, а рэспунс еа. Ши с-а грэбит де а плекат вадра пе мынэ ши й-а дат сэ бя.
19И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
19Дупэ че й-а дат ши а бэут де с-а сэтурат, а зис: „Ам сэ скот апэ ши пентру кэмилеле тале, пынэ вор бя ши се вор сэтура.”
20И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.
20А вэрсат ын грабэ вадра ын адэпэтоаре ши а алергат ярэшь ла фынтынэ ка сэ скоатэ апэ ши а скос пентру тоате кэмилеле луй.
21А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његовом или није.
21Омул о привя ку мираре ши фэрэ сэ зикэ нимик, ка сэ вадэ дакэ Домнул а фэкут сэ-й избутяскэ сау ну кэлэтория.
22А кад се камиле напише, извади човек златну гривну од по сикала и метну јој око чела, и две наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
22Кынд с-ау сэтурат кэмилеле де бэут, омул а луат о веригэ де аур де греутатя уней жумэтэць де сиклу ши доуэ брэцэрь греле де зече сикли де аур.
23И рече: Чија си кћи? Кажи ми. Има ли у кући оца твог места за нас да преноћимо?
23Ши а зис: „А куй фатэ ешть? Спуне-мь, те рог. Есте лок пентру ной ын каса татэлуй тэу, ка сэ рэмынем песте ноапте?”
24А она му рече: Ја сам кћи Ватуила сина Мелшиног, кога роди Нахору.
24Еа а рэспунс: „Еу сунт фата луй Бетуел, фиул Милкэй ши ал луй Нахор.”
25Још рече: Има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.
25Ши й-а зис май департе: „Авем пае ши нутрец дин белшуг ши есте ши лок де гэздуит песте ноапте.”
26Тада човек савивши се поклони се Господу,
26Атунч, омул а плекат капул ши с-а арункат ку фаца ла пэмынт ынаинтя Домнулуй,
27и рече: Благословен да је Господ Бог господара мог Аврама, што не остави милост своју и веру своју према господару мом, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мог.
27зикынд: „Бинекувынтат сэ фие Домнул Думнезеул стэпынулуй меу Авраам, каре н-а пэрэсит ындураря ши крединчошия Луй фацэ де стэпынул меу! Домнул м-а ындрептат ын каса фрацилор стэпынулуй меу.”
28А девојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
28Фата а алергат ши а историсит мамей сале акасэ челе ынтымплате.
29А Ревека имаше брата, коме име беше Лаван; и истрча Лаван к човеку на студенац,
29Ребека авя ун фрате, нумит Лабан. Ши Лабан а алергат афарэ ла омул ачела, ла извор.
30како виде гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу где Ревека сестра му рече: Тако ми каза човек; дође к човеку; а он стајаше код камила на студенцу.
30Вэзусе верига ши брэцэриле ын мыниле сурорий сале ши аузисе пе сорэ-са Ребека спунынд: „Аша мь-а ворбит омул ачела.” А венит дар ла омул ачела, каре стэтя лынгэ кэмиле ла извор,
31И рече: Ходи, који си благословен од Господа; што би стајао напољу? Спремио сам кућу, има места и за камиле.
31ши а зис: „Вино, бинекувынтатул Домнулуй! Пентру че стай афарэ? Ам прегэтит каса ши ам прегэтит ун лок пентру кэмиле.”
32И доведе човека у кућу, и растовари камиле; и додаше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што беху с њим;
32Омул а интрат ын касэ. Лабан а пус сэ дескарче кэмилеле, а дат пае ши нутрец кэмилелор ши а адус апэ пентру спэлат пичоареле омулуй ачелуя ши але оаменилор каре ерау ку ел.
33и поставише му да једе; али он рече: Нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: Говори.
33Апой, й-а дат сэ мэнынче. Дар ел а зис: „Ну мэнынк пынэ ну вой спуне че ам де спус.” „Ворбеште!” а зис Лабан.
34Тада рече: Ја сам слуга Аврамов.
34Атунч, ел а зис: „Еу сунт робул луй Авраам.
35А Господ је благословио господара мог веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња, и камила и магараца.
35Домнул а умплут де бинекувынтэрь пе стэпынул меу, каре а ажунс ла маре пропэшире. Й-а дат ой ши бой, арӂинт ши аур, робь ши роабе, кэмиле ши мэгарь.
36И још Сара жена господара мог роди сина господару мом у старости његовој, и он му даде све што има.
36Сара, неваста стэпынулуй меу, а нэскут ла бэтрынеце ун фиу стэпынулуй меу ши луй й-а дат ел тот че аре.
37А мене закле господар мој говорећи: Немој довести сину мом жене између кћери ових Хананеја, међу којима живим;
37Стэпынул меу м-а пус сэ жур ши а зис: ‘Сэ ну ей фиулуй меу о невастэ динтре фетеле канааницилор, ын цара кэрора локуеск,
38него иди у дом оца мог и у род мој, да доведеш жену сину мом.
38чи сэ те дучь ын каса татэлуй меу ши ла руделе меле, ка де аколо сэ ей невастэ фиулуй меу.’
39А ја рекох господару свом: Може бити да девојка неће хтети поћи са мном.
39Еу ам зис стэпынулуй меу: ‘Поате кэ фемея н-аре сэ вря сэ мэ урмезе.’
40А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живех, послаће анђела свог с тобом, и даће срећу твом путу да доведеш жену сину мом од рода мог, из дома оца мог.
40Ши ел мь-а рэспунс: ‘Домнул, ынаинтя кэруя умблу, ва тримите пе Ынӂерул Сэу ку тине ши-ць ва да избындэ ын кэлэторие ши вей луа фиулуй меу о невастэ дин руделе ши дин каса татэлуй меу.
41Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.
41Вей фи дезлегат де журэмынтул пе каре ми-л фачь дакэ те вей дуче ла руделе меле ши, дакэ ну ць-о вор да, вей фи дезлегат де журэмынтул пе каре ми-л фачь.’
42И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мог Аврама, ако си дао срећу путу мом, којим идем,
42Еу ам ажунс азь ла извор ши ам зис: ‘Доамне, Думнезеул стэпынулуй меу Авраам, дакэ биневоешть сэ-мь дай избындэ ын кэлэтория пе каре о фак,
43ево, ја ћу стајати код студенца: која девојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: Дај ми да се напијем мало воде из крчага твог,
43ятэ, еу стау ла изворул де апэ, ши фата каре ва еши сэ скоатэ апэ ши кэрея ый вой зиче: «Дэ-мь, те рог, сэ бяу пуцинэ апэ дин вадра та»
44а она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је наменио Господ сину господара мог.
44ши каре ымь ва рэспунде: «Бя ту ынсуць ши вой да де бэут ши кэмилелор тале», фата ачея сэ фие неваста пе каре а рындуит-о Домнул пентру фиул стэпынулуй меу!’
45Ја још не изговорих у срцу свом, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: Дај ми да се напијем.
45Ынаинте де а сфырши де ворбит ын инима мя, ятэ кэ а ешит Ребека ку вадра пе умэр, с-а коборыт ла извор ши а скос апэ. Еу й-ам зис: ‘Дэ-мь сэ бяу, те рог.’
46А она брже спустивши са себе крчаг рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
46Еа с-а грэбит, шь-а плекат вадра дясупра умэрулуй ши а зис: ‘Бя ши вой да де бэут ши кэмилелор тале.’ Ам бэут ши а дат де бэут ши кэмилелор меле.
47И запитах је говорећи: Чија си кћи? А она одговори: Ја сам кћи Ватуила сина Нахоровог, ког му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела и наруквице на руке;
47Еу ам ынтребат-о ши ам зис: ‘А куй фатэ ешть?’ Еа а рэспунс: ‘Сунт фата луй Бетуел, фиул луй Нахор ши ал Милкэй.’ Й-ам пус верига ын нас ши брэцэриле ла мынь.
48и падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мог Аврама, што ме доведе правим путем да нађем кћер брата господара свог за сина његовог.
48Апой ам плекат капул, м-ам арункат ку фаца ла пэмынт ынаинтя Домнулуй ши ам бинекувынтат пе Домнул Думнезеул стэпынулуй меу Авраам кэ м-а кэлэузит пе каля чя дряптэ, ка сэ яу пе фата фрателуй стэпынулуй меу пентру фиул луй.
49Ако ћете дакле учинити љубав и веру господару мом, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лево.
49Акум, дакэ воиць сэ арэтаць бунэвоинцэ ши крединчошие фацэ де стэпынул меу, спунеци-мь; дакэ ну, спунеци-мь ярэшь, ка сэ мэ ындрепт ла дряпта сау ла стынга.”
50А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: Од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
50Лабан ши Бетуел, дрепт рэспунс, ау зис: „Де ла Домнул вине лукрул ачеста; ной ну-ць май путем спуне нич рэу, нич бине.
51Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твог господара, као што каза Господ.
51Ятэ, Ребека есте ынаинтя та; я-о ши ду-те, ка сэ фие неваста фиулуй стэпынулуй тэу, кум а спус Домнул.”
52А кад чу слуга Аврамов речи њихове, поклони се Господу до земље;
52Кынд а аузит робул луй Авраам кувинтеле лор, с-а арункат ку фаца ла пэмынт ынаинтя Домнулуй.
53и извади закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такође и брату њеном и матери њеној даде дарове.
53Ши робул а скос скуле де арӂинт, скуле де аур ши ымбрэкэминте, пе каре ле-а дат Ребекэй; а дат, де асеменя, дарурь богате фрателуй сэу ши мамей сале.
54Потом једоше и пише он и људи који беху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуга: Пустите ме господару мом.
54Дупэ ачея, ау мынкат ши ау бэут, ел ши оамений каре ерау ымпреунэ ку ел, ши с-ау кулкат. Диминяца кынд с-ау скулат, робул а зис: „Лэсаци-мэ сэ мэ ынторк ла стэпынул меу.”
55А брат и мати њена рекоше: Нека остане девојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
55Фрателе ши мама фетей ау зис: „Фата сэ май рэмынэ кытва тимп ку ной, мэкар врео зече зиле: пе урмэ, поате сэ плече.”
56А он им рече: Немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мом путу; пустите ме да идем господару свом.
56Ел ле-а рэспунс: „Ну мэ оприць, фииндкэ Домнул мь-а дат избындэ ын кэлэтория мя; лэсаци-мэ сэ плек ши сэ мэ дук ла стэпынул меу.”
57Тада рекоше: Да зовемо девојку, и упитамо шта она вели.
57Атунч, ей ау рэспунс: „Сэ кемэм пе фатэ ши с-о ынтребэм.”
58И дозваше Ревеку и рекоше јој: Хоћеш ићи с овим човеком? А она одговори: Хоћу.
58Ау кемат дар пе Ребека ши й-ау зис: „Врей сэ те дучь ку омул ачеста?” „Да, вряу”, а рэспунс еа.
59И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њену са слугом Аврамовим и људима његовим.
59Ши ау лэсат пе сора лор Ребека сэ плече ку дойка ей, ку робул луй Авраам ши ку оамений луй.
60И благословише Ревеку и рекоше јој: Сестро наша, да се намножиш на хиљаде хиљада, и семе твоје да наследи врата својих непријатеља!
60Ау бинекувынтат пе Ребека ши й-ау зис: „О, сора ноастрэ, сэ ажунӂь мама а мий де зечь де мий ши сэмынца та сэ стэпыняскэ четэциле врэжмашилор сэй!”
61И подиже се Ревека с девојкама својим, и поседаше на камиле, и пођоше с човеком; и слуга узевши Ревеку отиде.
61Ребека с-а скулат, ымпреунэ ку служничеле ей, ау ынкэлекат пе кэмиле ши ау урмат пе омул ачела. Робул а луат пе Ребека ши а плекат.
62А Исак иђаше враћајући се од студенца Живога који ме виде јер живљаше у јужном крају;
62Исаак се ынторсесе де ла фынтына Лахай-Рой, кэч локуя ын цара де мязэзи.
63а беше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигавши очи своје угледа камиле где иду.
63Ынтр-о сярэ, кынд Исаак ешисе сэ куӂете ын тайнэ пе кымп, а ридикат окий ши с-а уйтат; ши ятэ кэ веняу ниште кэмиле.
64И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
64Ребека а ридикат ши еа окий, а вэзут пе Исаак ши с-а дат жос де пе кэмилэ.
65и рече слузи: Ко је онај човек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: Оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
65Ши а зис робулуй: „Чине есте омул ачеста каре вине ынаинтя ноастрэ пе кымп?” Робул а рэспунс: „Есте стэпынул меу!” Атунч, еа шь-а луат марама ши с-а акоперит.
66И приповеди слуга Исаку све што је свршио.
66Робул а историсит луй Исаак тоате лукруриле пе каре ле фэкусе.
67И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиле му. И Исак се утеши за матером својом.
67Исаак а дус пе Ребека ын кортул мамей сале Сара; а луат пе Ребека, еа а фост неваста луй, ши ел а юбит-о. Астфел а фост мынгыят Исаак пентру пердеря мамей сале.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.