1. Мојсијева 42
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Douay-Rheims Bible, American Edition (1899)
1А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?
1And Jacob hearing that food was sold in Egypt, said to his sons: Why are ye careless?
2И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
2I have heard that wheat is sold in Egypt: go ye down, and buy us necessaries, that we may live, and not be consumed with want.
3И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
3So the ten brethren of Joseph went down, to buy corn in Egypt:
4А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.
4Whilst Benjamin was kept at home by Jacob, who said to his brethren: Lest perhaps he take any harm in the journey.
5И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.
5And they entered into the land of Egypt with others that went to buy. For the famine was in the land of Chanaan.
6А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
6And Joseph was governor in the land of Egypt, and corn was sold by his direction to the people. And when his brethren had bowed down to him,
7А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.
7And he knew them, he spoke as it were to strangers somewhat roughly, asking them: Whence came you? They answered: From the land of Chanaan, to buy necessaries of life.
8Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
8And though he knew his brethren, he was not known by them.
9И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.
9And remembering the dreams, which formerly he had dreamed, he said to them: You are spies. You are come to view the weaker parts of the land.
10А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
10But they said: It is not so, my lord, but thy servants are come to buy food.
11Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.
11We are all the sons of one man: we are come as peaceable men, neither do thy servants go about any evil.
12А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.
12And he answered them: It is otherwise: you are come to consider the unfenced parts of this land.
13А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.
13But they said: We thy servants are twelve brethren, the sons of one man in the land of Chanaan: the youngest is with our father, the other is not living.
14А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.
14He saith: This is it that I said: You are spies.
15Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.
15I shall now presently try what you are: by the health of Pharao you shall not depart hence, until your youngest brother come.
16Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.
16Send one of you to fetch him: and you shall be in prison, till what you have said be proved, whether it be true or false: or else by the health of Pharao you are spies.
17И затвори их у тамницу на три дана.
17So he put them in prison three days.
18А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
18And the third day he brought them out of prison, and said: Do as I have said, and you shall live: for I fear God.
19Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
19If you be peaceable men, let one of your brethren be bound in prison: and go ye your ways and carry the corn that you have bought, unto your houses.
20Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
20And bring your youngest brother to me, that I may find your words to be true, and you may not die. They did as he had said.
21И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
21And they talked one to another: We deserve to suffer these things, because we have sinned against our brother, seeing the anguish of his soul, when he besought us, and we would not hear: therefore is this affliction come upon us.
22А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
22And Ruben one of them, said: Did not I say to you: Do not sin against the boy: and you would not hear me? Behold his blood is required.
23А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.
23And they knew not that Joseph understood, because he spoke to them by an interpreter.
24А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.
24And he turned himself away a little while, and wept: and returning he spoke to them.
25И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
25And taking Simeon, and binding him in their presence, he commanded his servants to fill their sacks with wheat, and to put every man’s money again in their sacks, and to give them besides provisions for the way: and they did so.
26И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
26But they having loaded their asses with the corn, went their way.
27А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.
27And one of them opening his sack, to give his beast provender in the inn, saw the money in the sack’s mouth;
28И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?
28And said to his brethren: My money is given me again, behold it is in the sack. And they were astonished, and troubled, and said to one another: What is this that God hath done unto us?
29И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:
29And they came to Jacob their father in the land of Chanaan, and they told him all things that had befallen them, saying:
30Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.
30The lord of the land spoke roughly to us, and took us to be spies of the country.
31А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;
31And we answered him: We are peaceable men, and we mean no plot.
32било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;
32We are twelve brethren born of one father: one is not living, the youngest is with our father in the land of Chanaan.
33рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
33And he said to us: Hereby shall I know that you are peaceable men: Leave one of your brethren with me, and take ye necessary provision for your houses, and go your ways.
34После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
34And bring your youngest brother to me, that I may know you are not spies: and you may receive this man again, that is kept in prison: and afterwards may have leave to buy what you will.
35А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
35When they had told this, they poured out their corn and every man found his money tied in the mouth of his sack: and all being astonished together,
36И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
36Their father Jacob said: You have made me to be without children: Joseph is not living, Simeon is kept in bonds, and Benjamin you will take away: all these evils are fallen upon me.
37А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
37And Ruben answered him: Kill my two sons if I bring him not again to thee: deliver him into my hand, and I will restore him to thee.
38А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.
38But he said: My son shall not go down with you: his brother is dead, and he is left alone: if any mischief befall him in the land to which you go, you will bring down my gray hairs with sorrow to hell.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.