1. Мојсијева 42
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
King James Version with Apocrypha
1А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?
1Now when Jacob saw that there was corn in Egypt, Jacob said unto his sons, Why do ye look one upon another?
2И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
2And he said, Behold, I have heard that there is corn in Egypt: get you down thither, and buy for us from thence; that we may live, and not die.
3И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
3¶ And Joseph’s ten brethren went down to buy corn in Egypt.
4А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.
4But Benjamin, Joseph’s brother, Jacob sent not with his brethren; for he said, Lest peradventure mischief befall him.
5И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.
5And the sons of Israel came to buy corn among those that came: for the famine was in the land of Canaan.
6А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
6And Joseph was the governor over the land, and he it was that sold to all the people of the land: and Joseph’s brethren came, and bowed down themselves before him with their faces to the earth.
7А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.
7And Joseph saw his brethren, and he knew them, but made himself strange unto them, and spake roughly unto them; and he said unto them, Whence come ye? And they said, From the land of Canaan to buy food.
8Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
8And Joseph knew his brethren, but they knew not him.
9И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.
9And Joseph remembered the dreams which he dreamed of them, and said unto them, Ye are spies; to see the nakedness of the land ye are come.
10А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
10And they said unto him, Nay, my lord, but to buy food are thy servants come.
11Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.
11We are all one man’s sons; we are true men , thy servants are no spies.
12А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.
12And he said unto them, Nay, but to see the nakedness of the land ye are come.
13А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.
13And they said, Thy servants are twelve brethren, the sons of one man in the land of Canaan; and, behold, the youngest is this day with our father, and one is not.
14А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.
14And Joseph said unto them, That is it that I spake unto you, saying, Ye are spies:
15Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.
15Hereby ye shall be proved: By the life of Pharaoh ye shall not go forth hence, except your youngest brother come hither.
16Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.
16Send one of you, and let him fetch your brother, and ye shall be kept in prison, that your words may be proved, whether there be any truth in you: or else by the life of Pharaoh surely ye are spies.
17И затвори их у тамницу на три дана.
17And he put them all together into ward three days.
18А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
18And Joseph said unto them the third day, This do, and live; for I fear God:
19Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
19If ye be true men , let one of your brethren be bound in the house of your prison: go ye, carry corn for the famine of your houses:
20Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
20But bring your youngest brother unto me; so shall your words be verified, and ye shall not die. And they did so.
21И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
21¶ And they said one to another, We are verily guilty concerning our brother, in that we saw the anguish of his soul, when he besought us, and we would not hear; therefore is this distress come upon us.
22А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
22And Reuben answered them, saying, Spake I not unto you, saying, Do not sin against the child; and ye would not hear? therefore, behold, also his blood is required.
23А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.
23And they knew not that Joseph understood them; for he spake unto them by an interpreter.
24А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.
24And he turned himself about from them, and wept; and returned to them again, and communed with them, and took from them Simeon, and bound him before their eyes.
25И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
25¶ Then Joseph commanded to fill their sacks with corn, and to restore every man’s money into his sack, and to give them provision for the way: and thus did he unto them.
26И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
26And they laded their asses with the corn, and departed thence.
27А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.
27And as one of them opened his sack to give his ass provender in the inn, he espied his money; for, behold, it was in his sack’s mouth.
28И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?
28And he said unto his brethren, My money is restored; and, lo, it is even in my sack: and their heart failed them , and they were afraid, saying one to another, What is this that God hath done unto us?
29И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:
29¶ And they came unto Jacob their father unto the land of Canaan, and told him all that befell unto them; saying,
30Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.
30The man, who is the lord of the land, spake roughly to us, and took us for spies of the country.
31А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;
31And we said unto him, We are true men; we are no spies:
32било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;
32We be twelve brethren, sons of our father; one is not, and the youngest is this day with our father in the land of Canaan.
33рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
33And the man, the lord of the country, said unto us, Hereby shall I know that ye are true men; leave one of your brethren here with me, and take food for the famine of your households, and be gone:
34После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
34And bring your youngest brother unto me: then shall I know that ye are no spies, but that ye are true men: so will I deliver you your brother, and ye shall traffick in the land.
35А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
35¶ And it came to pass as they emptied their sacks, that, behold, every man’s bundle of money was in his sack: and when both they and their father saw the bundles of money, they were afraid.
36И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
36And Jacob their father said unto them, Me have ye bereaved of my children: Joseph is not, and Simeon is not, and ye will take Benjamin away: all these things are against me.
37А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
37And Reuben spake unto his father, saying, Slay my two sons, if I bring him not to thee: deliver him into my hand, and I will bring him to thee again.
38А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.
38And he said, My son shall not go down with you; for his brother is dead, and he is left alone: if mischief befall him by the way in the which ye go, then shall ye bring down my gray hairs with sorrow to the grave.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.