1. Мојсијева 43
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
King James Version with Apocrypha
1Али глад беше врло велика у оној земљи.
1And the famine was sore in the land.
2Па кад поједоше жито које беху донели из Мисира, рече им отац: Идите опет, и купите нам мало хране.
2And it came to pass, when they had eaten up the corn which they had brought out of Egypt, their father said unto them, Go again, buy us a little food.
3А Јуда му проговори и рече: Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.
3And Judah spake unto him, saying, The man did solemnly protest unto us, saying, Ye shall not see my face, except your brother be with you.
4Ако ћеш пустити с нама брата нашег, ићи ћемо и купићемо ти хране.
4If thou wilt send our brother with us, we will go down and buy thee food:
5Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је рекао онај човек: Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш.
5But if thou wilt not send him , we will not go down: for the man said unto us, Ye shall not see my face, except your brother be with you.
6А Израиљ рече: Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једног брата?
6And Israel said, Wherefore dealt ye so ill with me, as to tell the man whether ye had yet a brother?
7А они рекоше: Човек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће? А ми му одговорисмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: Доведите брата свог?
7And they said, The man asked us straitly of our state, and of our kindred, saying, Is your father yet alive? have ye another brother? and we told him according to the tenor of these words: could we certainly know that he would say, Bring your brother down?
8И рече Јуда Израиљу оцу свом: Пусти дете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша деца.
8And Judah said unto Israel his father, Send the lad with me, and we will arise and go; that we may live, and not die, both we, and thou, and also our little ones.
9Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до века.
9I will be surety for him; of my hand shalt thou require him: if I bring him not unto thee, and set him before thee, then let me bear the blame for ever:
10Да нисмо толико оклевали, до сада бисмо се два пута вратили.
10For except we had lingered, surely now we had returned this second time.
11Онда рече Израиљ отац њихов: Кад је тако, учините ово: узмите шта најлепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисавог корења и смирне, урме и бадема.
11And their father Israel said unto them, If it must be so now, do this; take of the best fruits in the land in your vessels, and carry down the man a present, a little balm, and a little honey, spices, and myrrh, nuts, and almonds:
12А новаца понесите двојином, и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрешка.
12And take double money in your hand; and the money that was brought again in the mouth of your sacks, carry it again in your hand; peradventure it was an oversight:
13И узмите брата свог, па устаните и идите опет к оном човеку.
13Take also your brother, and arise, go again unto the man:
14А Бог Свемогући да вам да да нађете милост у оног човека, да вам пусти брата вашег другог и Венијамина; ако ли останем без деце, нек останем без деце.
14And God Almighty give you mercy before the man, that he may send away your other brother, and Benjamin. If I be bereaved of my children , I am bereaved.
15Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
15¶ And the men took that present, and they took double money in their hand, and Benjamin; and rose up, and went down to Egypt, and stood before Joseph.
16А Јосиф кад виде с њима Венијамина, рече човеку који управљаше кућом његовом: Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.
16And when Joseph saw Benjamin with them, he said to the ruler of his house, Bring these men home, and slay, and make ready; for these men shall dine with me at noon.
17И учини човек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
17And the man did as Joseph bade; and the man brought the men into Joseph’s house.
18А они се бојаху кад их човек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: За новце који пре беху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
18And the men were afraid, because they were brought into Joseph’s house; and they said, Because of the money that was returned in our sacks at the first time are we brought in; that he may seek occasion against us, and fall upon us, and take us for bondmen, and our asses.
19Па приступивши к човеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
19And they came near to the steward of Joseph’s house, and they communed with him at the door of the house,
20и рекоше: Чуј, господару; дошли смо били и пре, и куписмо хране;
20And said, O sir, we came indeed down at the first time to buy food:
21па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци сваког нас беху озго у врећи његовој, новци наши на меру; и ево смо их донели натраг;
21And it came to pass, when we came to the inn, that we opened our sacks, and, behold, every man’s money was in the mouth of his sack, our money in full weight: and we have brought it again in our hand.
22а друге смо новце донели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
22And other money have we brought down in our hands to buy food: we cannot tell who put our money in our sacks.
23А он им рече: Будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашег метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.
23And he said, Peace be to you, fear not: your God, and the God of your father, hath given you treasure in your sacks: I had your money. And he brought Simeon out unto them.
24И уведе их човек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховим положи.
24And the man brought the men into Joseph’s house, and gave them water, and they washed their feet; and he gave their asses provender.
25И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они онде јести.
25And they made ready the present against Joseph came at noon: for they heard that they should eat bread there.
26И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
26¶ And when Joseph came home, they brought him the present which was in their hand into the house, and bowed themselves to him to the earth.
27А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?
27And he asked them of their welfare, and said, Is your father well, the old man of whom ye spake? Is he yet alive?
28А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.
28And they answered, Thy servant our father is in good health, he is yet alive. And they bowed down their heads, and made obeisance.
29А он погледавши виде Венијамина брата свог, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за ког ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!
29And he lifted up his eyes, and saw his brother Benjamin, his mother’s son, and said, Is this your younger brother, of whom ye spake unto me? And he said, God be gracious unto thee, my son.
30А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушавши у једну собу плака онде.
30And Joseph made haste; for his bowels did yearn upon his brother: and he sought where to weep; and he entered into his chamber, and wept there.
31После умив се изађе, и устежући се рече: Дајте јело.
31And he washed his face, and went out, and refrained himself, and said, Set on bread.
32И донесоше њему најпосле и Мисирцима који обедоваху у њега, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.
32And they set on for him by himself, and for them by themselves, and for the Egyptians, which did eat with him, by themselves: because the Egyptians might not eat bread with the Hebrews; for that is an abomination unto the Egyptians.
33А сеђаху пред њим старији по старештву свом а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
33And they sat before him, the firstborn according to his birthright, and the youngest according to his youth: and the men marvelled one at another.
34И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.
34And he took and sent messes unto them from before him: but Benjamin’s mess was five times so much as any of theirs. And they drank, and were merry with him.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.