2. Самуилова 1
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Douay-Rheims Bible, American Edition (1899)
1А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,
1Now it came to pass, after Saul was dead, that David returned from the slaughter of the Amalecites, and abode two days in Siceleg.
2трећег дана, гле, дође један из војске Саулове раздртих хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду паде на земљу и поклони се.
2And on the third day, there appeared a man who came out of Saul’s camp, with his garments rent, and dust strewed on his head: and when he came to David, he fell upon his face, and adored.
3И рече му Давид: Откуда идеш? А он му рече: Из логора израиљског утекох.
3And David said to him: From whence comest thou? And he said to him: I am fled out of the camp of Israel.
4А Давид му рече: Шта би? Кажи ми. А он рече: Народ побеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.
4And David said unto him: What is the matter that is come to pass? tell me. He said: The people are fled from the battle, and many of the people are fallen and dead: moreover Saul and Jonathan his son are slain.
5А Давид рече момку који му донесе глас: Како знаш да је погинуо и син му Јонатан?
5And David said to the young man that told him: How knowest thou that Saul and Jonathan his son, are dead?
6А момак који му донесе глас рече: Случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, кола и коњици приближаваху се к њему.
6And the young man that told him, said: I came by chance upon mount Gelboe, and Saul leaned upon his spear: and the chariots and horsemen drew nigh unto him,
7А он обазревши се натраг угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: Ево ме.
7And looking behind him, and seeing me, he called me. And I answered, Here am I.
8А он ми рече: Ко си? А ја му рекох: Амалик сам.
8And he said to me: Who art thou? And I said to him: I am an Amalecite.
9А он ми рече: Приступи к мени убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвим душа у мени.
9And he said to me: Stand over me, and kill me: for anguish is come upon me, and as yet my whole life is in me.
10И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех венац царски који му беше на глави и гривну која му беше на руци, и ево донесох господару свом.
10So standing over him, I killed him: for I knew that he could not live after the fall: and I took the diadem that was on his head, and the bracelet that was on his arm and have brought them hither to thee, my lord.
11Тада Давид зграби хаљине на себи и раздре их; тако и сви људи који беху с њим.
11Then David took hold of his garments and rent them, and likewise all the men that were with him.
12И ридаше и плакаше, и постише до вечери за Саулом и за Јонатаном сином његовим и за народом Господњим и за домом Израиљевим што изгибоше од мача.
12And they mourned, and wept, and fasted until evening for Saul, and for Jonathan his son, and for the people of the Lord, and for the house of Israel, because they were fallen by the sword.
13И рече Давид момку који му донесе глас: Одакле си? А он рече: Ја сам син једног дошљака Амалика.
13And David said to the young man that told him: Whence art thou? He answered: I am the son of a stranger of Amalee.
14Рече му Давид: Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег?
14David said to him: Why didst thou not fear to put out thy hand to kill the Lord’s anointed?
15И дозва Давид једног између момака својих и рече: Ходи, погуби га. А он га удари, те умре.
15And David calling one of his servants, said: Go near and fall upon him. And he struck him so that he died.
16И рече му Давид: Крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на те говорећи: Ја сам убио помазаника Господњег.
16And David said to him: Thy blood be upon thy own head: for thy own mouth hath spoken against thee, saying: I have slain the Lord’s anointed.
17Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовим,
17And David made this kind of lamentation over Saul, and over Jonathan his son.
18и изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи Истинитог:
18(Also he commanded that they should teach the children of Juda the use of the bow, as it is written in the book of the just.) And he said: Consider, O Israel, for them that are dead, wounded on thy high places.
19Дико Израиљева! На твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?
19The illustrious of Israel are slain upon thy mountains: how are the valiant fallen?
20Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским, да се не веселе кћери филистејске и да не играју кћери необрезаних.
20Tell it not in Geth, publish it not in the streets of Ascalon: lest the daughters of the Philistines rejoice, lest the daughters of the uncircumcised triumph,
21Горе гелвујске! Не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит са јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.
21Ye mountains of Gelboe, let neither dew, nor rain come upon you, neither be they fields of firstfruits: for there was cast away the shield of the valiant, the shield of Saul as though he had not been anointed with oil.
22Без крви побијених и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.
22From the blood of the slain, from the fat of the valiant, the arrow of Jonathan never turned back, and the sword of Saul did not return empty.
23Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни у смрти се не раставише; лакши од орлова беху.
23Saul and Jonathan, lovely, and comely in their life, even in death they were not divided: they were swifter than eagles, stronger than lions.
24Кћери Израиљеве! Плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лепо, и китио вас златним закладима по хаљинама вашим.
24Ye daughters of Israel, weep over Saul, who clothed you with scarlet in delights, who gave ornaments of gold for your attire.
25Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!
25How are the valiant fallen in battle? Jonathan slain in the high places?
26Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.
26I grieve for thee, my brother Jonathan: exceeding beautiful, and amiable to me above the love of women. As the mother loveth her only son, so did I love thee.
27Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!
27How are the valiant fallen, and the weapons of war perished?
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.