Дела апостолска 19
Daničić–Karadžić Bible (1868), CyrillicTranslation
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
Kulish and Puluj Bible (1905)
1Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике
1Стало ся ж, як був Аполос у Коринтї, пройшовши Павел верхні сторони, прибув у Єфес, і, знайшовши деяких учеників,
2рече им: Јесте ли примили Духа Светог кад сте веровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети.
2рече до них: Чи прийняли ви Духа сьвятого, увірувавши? Вони ж сказали йому: Ба й не чували, чи є Дух сьвятий.
3А он им рече: На шта се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.
3І рече до них: У що ж ви хрестились? Вони ж казали: В Йоанове хрещеннє.
4А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују Оног који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.
4Рече ж Павел: Йоан хрестив хрещеннєм покаяння, глаголючи людям, щоб у Грядущого за ним вірували, се єсть в Христа Ісуса.
5А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
5Почувши ж се, хрестились в імя Господа Ісуса.
6А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораше језике и прорицаху.
6І, як положив на них Павел руки, зійшов Дух сьвятий на них, і заговорили мовами, і пророкували.
7А беше људи свега око дванаест.
7Було ж усїх до дванайцяти чоловік.
8И ушавши у зборницу говораше слободно три месеца учећи и уверавајући за царство Божје.
8Увійшовши ж у школу, промовляв одважно три місяцї, розмовляючи і доводячи про царство Боже.
9А кад неки беху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи неког Тирана.
9Як же деякі закаменїли, й не слухали, злословлячи путь (Господень) перед народом, відступив од них і відлучив учеників, та й що-дня розмовляв в школї одного Тирана.
10И ово је бивало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше реч Господа Исуса.
10Се дїялось два роки, так що всї, що проживали в Азиї, слухали слово Господа Ісуса, — Жиди й Єленяне.
11И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим,
11І не малі чудеса робив Бог руками Павловими,
12тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тела његовог носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.
12так що на недужих вкладали з тїла його хустки або рушники, й покидали їх недуги, й злі духи виходили з них.
13И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима беху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.
13Почали ж деякі з тиняючих ся Жидів-заклинателїв іменувати над маючими духів лукавих імя Господа Ісуса, говорячи: Заклинаємо вас Ісусом, котрого Павел проповідує.
14А беху неких седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничког, који ово чињаху.
14Було ж якихсь сїм синів Скеви Жидовина архиєрея, що се робили.
15А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?
15Та дух лукавий озвавшись, казав: Ісуса знаю, і Павла знаю; ви ж хто такі?
16И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.
16І кинувсь на них чоловік, що в йому був дух лукавий, і, опанувавши їх, подужав їх так, що нагі й зранені повтїкали з того дому.
17И ово дознаше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.
17Стало ся ж се відоме всїм Жидам і Єленянам, що жили в Єфесї; і попав страх на всїх їх, і величано імя Господа Ісуса.
18И многи од оних што вероваху, долажаху те се исповедаху и казиваху шта су учинили.
18І многі з вірних приходили, і визнавали, і виявляли учинки свої.
19А многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша.
19Доволї ж багато з тих, що робили чари, позносивши книги свої, попалили перед усїма; і злїчено цїну їх, і налїчено пятьдесять тисяч срібняків.
20Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња.
20Так потужно росло слово Господнє і укріплялось.
21И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети.
21Як же се сповнилось, постановив Павел у дусї, пройшовши через Македонию та Ахаю, ійти в Єрусалим, говорячи, що, побувши там, мушу й Рим побачити.
22И посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко време у Азији.
22Піславши ж у Македонию двох послугуючих йому, Тимотея та Єраста, сам пробув (який ся) час ув Азиї.
23А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег,
23Стала ся ж часу того немала трівога про Господень путь.
24јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,
24Один бо, на ймя Димитрий, золотар, що робив срібні храми Артемиди, давав ремесникам немалий заробіток.
25он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење;
25Зібравши їх і инших сього дїла робітників, каже: Люде, ви знаєте, що з сього заробітку прожиток наш;
26и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.
26та бачите й чуєте, що не то в Єфесї, а мало не по всїй Азиї сей Павел, пересьвідчивши, одвернув багато народу, говорячи, що нема богів рукотворних.
27И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свет поштује.
27І не тільки се ремеслу нашому грозить, прийти в упадок, та щоб і храм великої богинї Артемиди не обернувсь у нїщо, і не пропало величчє тієї, котрій вся Азия і вселенна покланяєть ся.
28А кад они ово чуше, напунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!
28Вислухавши се і сповнившись гнївом, закричали, говорячи: Велика Артемида Єфеська!
29И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове.
29І ввесь город був повен заколоту; і кинулись однодушно до театру, схопивши Гайя та Аристарха, Македонян, подорожнїх товаришів Павлових.
30А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.
30Як же хотїв Павел увійти між народ, не пустили його ученики.
31А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему саветујући га да не излази на збориште.
31І деякі з Азийської старшини, бувши йому приятелями, піславши до него, благали, щоб не йшов до театру.
32Једни пак викаху једно а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знаху зашто су се скупили.
32Инші ж що инше гукали; була бо громада заколочена, і більша з них (часть) не знала, чого посходились.
33А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком хтеде да одговори народу.
33З народу ж вивели Александра, і Жиди попихали його наперед. Александр же, махнувши рукою, хотїв був оправдуватись перед народом.
34А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сата: Велика је Дијана Ефеска.
34Як же довідались, що він Жидовин, то всї гукали в один голос годин зо дві: Велика Артемида Єфеська!
35А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески?
35Утихомиривши ж писар народ, каже: Мужі Єфеські, що б то був за чоловік, котрий не знав би, що город Єфес шануватель великої богинї Артемиди і Диопета!
36Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;
36А коли нїчого проти сього не можна сказати, то треба вам угамуватись і нїчого нерозважно не робити.
37јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.
37Привели бо ви чоловіків сих, що нї сьвятого не крали, нї богинї вашої не хулили.
38А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другог.
38Коли ж Димитрий та ремісники що з ним, мають з ким справу, то (на се) суддї судять і є старости; нехай позивають один одного.
39Ако ли шта друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.
39А коли чого иншого допевняєтесь, то у законному зборі розсудить ся.
40Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједног узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну.
40Бо ще опасуємось, щоб не обвинувачено нас за сегоднїшню бучу, не маючи жадної причини, котрою могли б оправдити се збіговище.
41И ово рекавши распусти народ који се беше сабрао.
41І, се промовивши, розпустив громаду.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.