Дела апостолска 19

1Догоди се пак, кад беше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике

2рече им: Јесте ли примили Духа Светог кад сте веровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети.

3А он им рече: На шта се дакле крстисте? А они рекоше: На крштење Јованово.

4А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да верују Оног који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.

5А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.

6А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораше језике и прорицаху.

7А беше људи свега око дванаест.

8И ушавши у зборницу говораше слободно три месеца учећи и уверавајући за царство Божје.

9А кад неки беху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, одступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи неког Тирана.

10И ово је бивало две године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше реч Господа Исуса.

11И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловим,

12тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тела његовог носили на болеснике, и они се исцељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.

13И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима беху зли духови име Господа Исуса говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.

14А беху неких седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничког, који ово чињаху.

15А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?

16И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.

17И ово дознаше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.

18И многи од оних што вероваху, долажаху те се исповедаху и казиваху шта су учинили.

19А многи од оних који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педесет хиљада гроша.

20Тако здраво растијаше и надвлађиваше реч Господња.

21И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети.

22И посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко време у Азији.

23А у оно време подиже се не мала буна пута ради Господњег,

24јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,

25он скупи ове и других оваквих ствари мајсторе, и рече: Људи! Ви знате да од овог посла ми имамо добитак за своје живљење;

26и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: То нису богови што се рукама човечијим граде.

27И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свет поштује.

28А кад они ово чуше, напунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Дијана Ефеска!

29И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове.

30А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.

31А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему саветујући га да не излази на збориште.

32Једни пак викаху једно а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знаху зашто су се скупили.

33А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком хтеде да одговори народу.

34А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сата: Велика је Дијана Ефеска.

35А писар утишавши народ рече: Људи Ефесци! Ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески?

36Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;

37јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.

38А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другог.

39Ако ли шта друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.

40Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједног узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну.

41И ово рекавши распусти народ који се беше сабрао.