Дела апостолска 28

1И кад изиђоше срећно из лађе, тада разумеше да се острво зове Мелит.

2А дивљаци чињаху нам не малу љубав, јер наложише огањ и примише нас све због дажда који иђаше, и због зиме.

3А Павле зграбивши гомилу грања наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку.

4И кад видеше дивљаци змију где виси о руци његовој, говораху један другом: Јамачно је овај човек крвник, ког избављеног од мора суд Божји не остави да живи.

5А он отресавши змију у огањ не би му ништа зло.

6А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. А кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се, и говораху да је он бог.

7А наоколо око оног места беху села поглавара од острва по имену Поплија, који нас прими и угости љубазно три дана.

8А догоди се да отац Поплијев лежаше од грознице и од срдобоље, коме ушавши Павле помоли се Богу и метну руке своје на њ и исцели га.

9А кад то би, долажаху и други који беху болесни на острву оном, и исцељиваху се.

10И поштоваху нас великим частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе.

11А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и беху на њој написани Диоскури.

12И допловивши у Сиракузу остасмо онде три дана.

13А оданде отпловивши дођосмо у Ригију; и после једног дана кад дуну југ, дођосмо други дан у Потиоле.

14Онде нађемо браћу, и они нас замоле те останемо код њих седам дана; и тако пођосмо у Рим.

15И оданде чувши браћа за нас изиђоше нам на сусрет све до Апијева пазара и три крчме. И кад их виде Павле, даде хвалу Богу, и ослободи се.

16А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али се Павлу допусти да живи где хоће с војником који га чуваше.

17А после три дана Павле сазва старешине јеврејске. И кад се они скупише, говораше им: Људи браћо! Ја ништа не учиних противно народу или обичајима отачким; и Јерусалимљани предаше ме као сужња у руке Римљанима,

18који извидевши за мене хтеше да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица.

19Али кад Јудејци говораху насупрот, натера ме невоља да се иштем пред ћесара, не као да бих свој народ имао шта тужити.

20Тога ради узрока замолих вас да се видимо и да се разговоримо; јер наде ради Израиљеве окован сам у ово гвожђе.

21А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за те из Јудеје; нити дође ко од браће да јави или да говори шта зло за тебе.

22Него молимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да јој се свуда насупрот говори.

23И одредивши му дан дођоше к њему у гостионицу многи; којима казиваше сведочећи царство Божје и уверавајући их за Исуса из закона Мојсијевог и из пророка од јутра до самог мрака.

24И једни вероваху ономе што говораше а једни не вероваху.

25А будући несложни међу собом, одлажаху кад рече Павле једну реч: Добро каза Дух Свети преко пророка Исаије очевима нашим

26Говорећи: Иди к народу овоме и кажи: Ушима ћете чути и нећете разумети; и очима ћете гледати и нећете видети.

27Јер одрвени срце овог народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како не виде очима, и ушима не чују, и да се не обрате да их исцелим.

28Да вам је дакле на знање да се незнабошцима посла спасење Божје, они ће и чути.

29И кад он ово рече, отидоше Јевреји препирући се међу собом.

30А Павле остаде пуне две године о свом трошку, и дочекиваше све који му долажаху,

31проповедајући царство Божје, и учећи о Господу нашем Исусу Христу слободно, и нико му не брањаше.