Spreuken 5
Petrus Canisius Bible, 1939 (De Heilige Schrift)
Daničić–Karadžić Bible (1868), Cyrillic
1Mijn zoon, schenk uw aandacht aan mijn wijsheid, Neig uw oor tot mijn inzicht;
1Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,
2Dat overleg en ervaring u mogen behoeden, En u bewaren voor de lippen van een vreemde vrouw.
2Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3Want al druipen de lippen der vreemde van honing, En is haar gehemelte gladder dan olie,
3Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4Ten slotte is zij bitter als alsem, En scherp als een tweesnijdend zwaard.
4Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.
5Haar voeten dalen af naar de dood, Tot de onderwereld leiden haar schreden;
5Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени.
6Ze bakent de weg des levens niet af, Maar haar paden kronkelen ongemerkt!
6Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.
7Welnu dan kinderen, luistert naar mij, Keert u niet af van mijn woorden.
7Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.
8Houd uw weg verre van haar, Nader niet tot de deur van haar huis:
8Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,
9Anders moet ge aan anderen uw frisheid afstaan, Uw jaren offeren aan een ongenadig mens
9Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10Verrijken zich vreemden met uw vermogen, En komt uw zuurverdiend loon in het huis van een ander.
10Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11Dan slaat ge ten slotte aan ‘t jammeren, En moet ge, als heel uw lichaam op is, bekennen:
11И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,
12Hoe heb ik toch de tucht kunnen haten, En de vermaning in de wind kunnen slaan?
12И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13Waarom heb ik niet geluisterd naar hen, die mij onderwezen, Geen aandacht geschonken aan hen, die mij leerden?
13И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!
14Nu hebben mij haast alle rampen getroffen Midden in de kring van mijn volk!
14Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15Drink water uit uw eigen bron, Een koele dronk uit uw eigen put
15Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.
16Zoudt ge úw wellen over de rand laten stromen, Uw watergolven over de straten?
16Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17Néén, u alleen behoren zij toe, Niet aan vreemden nevens u.
17Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18Houd dus uw bron voor u zelf, En geniet van de vrouw uwer jeugd:
18Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19Die aanminnige hinde, Die bevallige gems; Haar borsten mogen u ten allen tijde bevredigen. Aan haar liefde moogt ge u voortdurend bedwelmen.
19Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.
20Waarom, mijn zoon, zoudt ge u aan een vreemde te buiten gaan, De boezem strelen van een onbekende?
20А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,
21Voor de ogen van Jahweh liggen de wegen van iedereen open, Hij let op de paden van allen:
21Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?
22De boze wordt in zijn eigen wandaden verstrikt, In de banden van zijn zonden gevangen;
22Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;
23Zijn losbandigheid brengt hem om het leven, Door zijn vele dwaasheden komt hij om.
23Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.
Tip: use the ← and → keys to turn chapters.